Početna Party Time INmusic #14: Hit parada uživo!

INmusic #14: Hit parada uživo!

Foto: Julien Duval

Zagreb je ove godine muzički rešio da prevaziđe sam sebe INmusicom, 14. po redu. Niska bisera izvođača bila bi i veća da Sofi Tukker nije slomila stopalo, ali i ovako smo jedva stizali sve da ispratimo! Manji a vrlo zanimljivi izvođači su dobijali slotove u rano popodne pa ih je bilo (skoro) nemoguće propratiti, a blata je, zbog kišnog juna, bilo taman toliko da se INmusic i dalje može obeležiti sa “paziiii… sad je kasno!” etiketom. Komaraca manje od očekivanog, dobre muzike… sugar overload!

Foto: Teo Letnić

PRVI DAN

Prvi dan je u Zagrebu, na Jarunu, uvek ponedeljak, što kaže NME, valjda zato što u Hrvatskoj nema pauze od rokanja, pa se to radi cele nedelje. I zaista, iako je za mnoge strance (čitaj: ne-Zagrepčane) neugodno da se uzme 4 slobodna dana da bi se video ovaj festival “u sred nedelje”, zapravo je INmusic uradio najgenijalniju stvar, doslovno ulazeći u nišu gde konkurencije nema. Svi su nekim vikendom, samo je INmusic na početku radne nedelje. I onda nije čudo zašto ovako zvezdana postava, kao što rekoh, Real Madrid među festivalima. Jer, kako da odolite, ako ste Suede, na primer, i neko vam kaže, hej, imam slobodan utorak, da li možeš svirati malo kod nas? Gde? Zagreb. Alright, eto nas. I eto i nas da vidimo njih. I ostale.

Foto: Julien Duval

E sad neuobičajene logističke smetnje: prvog dana smo čekali 15 minuta da dođe festivalski bus oko Jaruna, da mi neki ljudi rekli da čekaju 40 minuta i da bus ne dolazi. Pa zatim taksista koji nasmejan dolazi da objasni da busa ove godine i nema, ali da njegova devojka vozi oko Jaruna za svega 50 kuna. Devojka pokušava da nam pusti Janu (cajka-narodnjak), a mi kažemo, jao, nemoj, baš smo od toga i pobegli sa rodne nam grude. I na kraju kaže mrtva-‘ladna, 100 kuna. Naravno, prošla je sa 50 i da se šuta u zadnjicu od sreće. Za pokušaj puštanja narodnjaka smo trebali oduzeti 10% od tih 50. Ali nismo, bili smo jako milosrdni. Neki su nastradali i sa 200 kuna istog dana i onda je INmusic već drugog dana obezbedio ZET-ove gradske buseve za prevoz, i svaka čast na agilnosti (organizatori su obećali da će sledećih godina ovo biti rešeno i da će prvi dan 2019. biti samo daleki san, i ja im verujem). No, ako zanemarimo šetnju od sat vremena do kuće, što je dobro za liniju, sve je ostalo bilo savršeno. A i šetnja je bila savršena, jer je vreme bilo savršeno.

Kurt Vile je odlučio da svira u 18:30h, a ja ne mogu ni da pomislim da ga organizator stavio u tako loše vreme (to je mogao samo on smisliti jer mu se žurilo negde), pa smo ga propustili – šalili smo se da za takvo nepočinstvo od termina mora biti kažnjen. Svakako smo zakačili The Hives. Šveđani su, za razliku od svojih „mračnih suseda“ sklonih metalu i mračnjaštvu, paljenju crkava i samoubistvima (mislim na Norvežane i Fince), potpuna iznimka u Skandinaviji – opsednuti radovanjem, seksom i skloni pravljenju sjajnih melodija. Teško da iko ne zna ABBA, Roxette, Ace of Base, The Cardigans i The Hives. Prosto, ljudi znaju da naprave melodiju. The Hives, opet crno-beli i elegantni, su se proglasili „gospodarima svemira u domenu rokenrola“ i danas to verovatno i jesu. Prženje na starinski način. Veliko razočarenje je bilo to što su Fountaines D.C. upali taman između The Hives i Johnnyja Marra, a oni iz naše ekipe koji su se odvojili od švedskih rokera, kažu da je ovo „easily“ bio najbolji koncert na ovogodišnjem festivalu. Šteta što oni nisu zatvorili Hidden Stage ove godine. Prosto, ovo je bio overload. Shvatio sam čari kloniranja – možda bi dvojica mene uspeli postići sve. Ali avaj, tehnologija kaska. Samo sam jedan. Ars longa, vita brevis. Musica longa.

Foto: Anamarija Tumbas

A onda – veliki Godlike Genius – Johnny Marr glavom i bradom. Veličanstvo je došlo. Čovek koji je definisao gitarski zvuk The Smithsa i uopšte, celih 20-ak generacija, pojavio se u svom svom umeću pred zagrebačkom publikom na OTP World Stageu. Ko zna koliko je klinaca uzelo gitaru baš zbog njega. Baš se sećam kako sam u pričama sa ljudima, često slušao “kad sam bio u metal-fazi…” i pomišljao kako ja nikad nisam bio u metal-fazi. Kad sam bio klinac bio sam u elektropop fazi i new wave fazi preko ovih starijih, tipa, Spandau Ballet, Duran Duran, Pet Shop Boys, Visage… a onda preko Depeche Mode dolazi tinejdžerski upliv u darkwave i gothic gde se svi oblačimo u crno i jaučemo kako život nema puno smisla osim kad je ponoć i pun mesec uz The Sisters of Mercy. A onda su se pojavile te indie-rock i indie-pop grupe, The Cure, The Smiths, Pixies, The Jesus and Mary Chain, The Stone Roses i cela plejada sličnih ili sasma drugačijih, i onda se svet preokrenuo. Tako da meni nikada nije ništa značio ni Whitesnake ni Steve Vai niti ikakav drugi hard-rock virtuoz gitare – za mene će gitarista br. 1 uvek biti Johnny Marr. I taj Johnny nam je prikazao celi showcase u sat i 15 minuta, kao da je hteo da kaže: deco, ovo sam sve ja pravio. Možda i ne znate, ali čika Johnny stoji iza svih ovih hitova. Pevao je i The Smiths (“How Soon Is Now” i “There Is a Light That Never Goes Out” su skoro izmamile suze), i svoje solo-stvari, i Electronic, i poneku od New Order, da bi sa savršenim samopouzdanjem odsvirao “I Feel You” od Depeche Mode. Zapravo, pokazao je da je sjajan frontmen i odličan pevač. Nije kao Morrissey ili Dave Gahan, ali svakako je bila njegova dobra volja što je puštao druge da pevaju. Njemu pevač nije bio ni potreban. Momenat kada vidiš genija uživo na 3 metra je neopisiv.

Foto: Žikica Milošević

I za kraj, supernavežbani i uštimani Foals. Puno energije i odličan nastup oksfordskog benda, koji su, kao i kolege Arctic Monkeys i Kasabian, pomalo zaljubljeni u math-rock. Ko ne zna, math-rock je onaj rok koji karakterišu aritmičke strukture i nagli i čudni prelazi i pauze. Upravo bih to i naglasio kao najveću manu Foals, koji su u celoj virtuoznosti malo zaboravili na melodične hitove. Ali u poslednje vreme, sve više se okreću nostalgiji za periodom 1983-1987. koja apsolutno vlada pop-muzikom u poslednjih nekoliko godina, pa isporučuju jednostavnije pop-hitove kao što je “Exits”. A pošto milenijalci obožavaju sredinu 80-ih (pričao sam sa ljudima koji imaju između 18 i 30 godina a koji bi se najradije teleportovali u 1985. godinu, kada je sve bilo “opipljivo”), nije ni čudo što Foals danas profitiraju od te nostalgije. Kad su odbacili funk i prigrlili 80-e i tropical disco, mešan sa new-waveom i alt-rockom, odlično im je krenulo. Kao i Monkeys, prošli su dug put od toga da budu slabo shvaćeni do toga da vladaju srcima. Odlično jahanje na talasima dobrog zvuka za kraj prvog dana.

Foto: Anamarija Tumbas

DRUGI DAN

Drugog dana se naše sumnje da ZET-ov gradski saobraćaj nije besplatan po prvi put u mnogo godina, obistinjuju, pa se ekipa umesto šetnji gradom, odlučuje za piće iz lokalne radnje. Šteta za one koji nisu videli Zagreb (mi jesmo u proteklih nekoliko godina i sjajan je!), pa bih i to sugerisao da se vrati sledećih godina.

Foto: Julien Duval

No, idemo dalje na muziku. Nebo se mrči i kreću kapi kiše. Šalimo se da, pošto Garbege mora da otpeva “Only Happy When It Rains”, mora biti kiše. Ali, kiša brzo staje. Drugi dan apsolutno jeste vrh svetova: otvara ga Frank Turner and The Sleeping Souls, u svetlu sunca, a takva je i setlista. Nastavljaju besmrtni Garbage. Teško je opisati šta su uradili Garbage za andergraund scenu. Butch Vig je, naime, posle godina iskustava u produciranju tuđih albuma, rešio da uzme stvari u svoje ruke i napravi svoj bend. Uzeli su pevačicu koja nije bila baš ni mlada tada – imala je 30 godina kada su izdali svoj debi-album, a nije bila ni blizu: bila je iz Škotske. Ali, oni su tražili “devojku koja će pevati indie bez vrištanja, a izgledati kao lutkica, a opet imati stav i ludilo”.

Foto: Žikica Milošević

I to je to. Shirley Manson, devojka (sada već ihahaj žena) sa nesretnim prezimenom u Americi a sasvim lokalnim u Škotskoj, izašla je sa neobičnom frizurom obrijane glave sa jedne strane, a flourescentno crvene kose sa druge strane, i što ste bili bliže mogli ste se više uveriti u dve stvari: 1) Shirley je i dalje bomba, savršeno peva, energija je ne izdaje i 2) ovaj bend brutalno zvuči, kao elektro-rock koji su sami izmislili, sa efektima, brujanjem gitara i distorzijama, i klavijaturama i savremenim zvukom ispod svog tog brujanja žica. Pesme su im čista niska bisera i niz hitova. Ljudi stvarno znaju kako da naprave pesmu. Svaki album im je bio The Greatest Hits u neku ruku, a kako onda zvuči koncert, možete misliti. The Greatest of Greatest Hits. U pesmi “Wicked Ways” ubacuju interludij pesmu “Personal Jesus” od Depeche Mode. Mi kažemo, šta je ovo, svi odaju počast Depecheu! Naravno, kako sam tek završio biografiju Depeche Mode “Black Celebration”, jako mi je drago da posle silnih negiranja u Britaniji, ceo svet sada priznaje njihovu veličinu. A Garbage je posebna veličina. Primetio sam da bendovi iz sveta jako vole kada dođu u Istočnu Evropu – nekako su u šoku kako 23 godine posle, tamo negde daleko, dođe 10.000 ljudi da peva tvoje pesme horski. Ali, tako je. Hvala bugarskim kasetama i diskovima. Piraterija im je oduzela tadašnji profit a donela današnji. Shirley je ikona. Stila, glasa, seksepila, stava. Sa 53 godine. Respec’, što bi rekao Allie G.

Foto: Julien Duval

Thivery Corporation su standardno dobri. Zanimljiv miks svega, fank i svetski bit. To sve teče. Izlaze pevači i menjaju se. Jedna peva na riodežaneirskom brazilskom, poziva nas da plešemo uz pun mesec. Ode. Dolazi druga, engleski. Ode. Onda neki treći. I tako u krug. Odlično. Not really my cup of tea, ali stvarno dobro. Ali, onda sledi povratak na Main Stage gde nas čekaju hedlajneri večeri, legendarni Suede. Čak je i Shirley rekla da joj je čast što deli stejdž sa Suede.

Foto: Julien Duval

Prvo, mali uvod: Malo istorije za početak. Justin Frischmann iz benda Elastica je bila gitaristkinja benda Suede kad su se formirali. Bila je devojka Bretta Andersona, pevača Suede. Ostavila ga je i smuvala se sa Damonom Albarnom (garant siroti Brett još ima stresove od toga). Ostavila ga i spavala u istom krevetu sa njim jer nisu mogli da otkažu stan. Noćna mora. Brett i Damon su postali smrtno zavađeni. Justin je rekla u jednom intervjuu da se posle toga desila zanimljiva transformacija Bretta Andersona: postao je u istom trenutku po imidžu i muškarac i žena. Kao da je gubitkom devojke morao da pronađe devojku u sebi. I pitao sam to sestru psihologa, kaže, pa valjda si primetio da kad imaš devojku postaneš muževniji a ona ženstvenija, a kad raskineš postaneš sav nesamopouzdano nemuževan a devojka postane gruba ili se šiša na kratko. E, to je obeležilo, ta androgina faza, prvi album Suede. I to nas je šokiralo ranih 90ih! Ali počeli smo da obožavamo muziku i provokaciju. Već na drugom labumu od toga je bilo malo, a na trećem, Coming Up, ništa. Današnji Brett je muževan i elegantan, uvek u košulji, upasan, u tamnom, sa besprekornom frizurom i beskonačnom energijom. No, Suede je tom početnom fazom zauvek promenio paradigmu pop muzike svuda. Uz Bowieja i Morrissyja, svoje idole, jedan je od onih koji svoje srce otvaraju da bi rekli sve najiskrenije.

Foto: Filip Bušić

Art-rock u pravim smislu te reči i prvi Britpop bend ikada. Toliko su bili veliki i drugačiji da se Brett Anderson pojavio na naslovnici Melody Makera kad su imali tek demo snimak 1992. Spojili su očaj predgrađa The Smithsa sa Bowievim nasleđem glam rocka i vokalnim bravurama. Što kažu, ako bismo ih nazvali jednim od najboljih koncertnih bendova na svetu, to bi bilo premalo i nepravedno. Brett Anderson uvek elegantan i strastven – skakuće kao mačka, juri po stejdžu, leže na njega, komunicira s publikom. Na kraju je uzvek mokar kao miš – čovek koji se ne štedi na sceni. The Wild Ones peva u polumraku solo i pola acapella. Pa ima li bolje. Zapravo, najbolji je kraj kada u nižem tonalitetu otpevaju She’s In Fashion uz gitaru, sporije. Zvezdano veče.

Foto: Žikica Milošević

TREĆI DAN

Treći dan provodimo u iščekivanju The Cure. Dan otvaraju Phantasmagoria iz Zagreba, darkwave bend iz one najcrnje i najsjajnije jugoslovenske faze pred raspad države. Slede italijanski Joycut, slične atmosfere. Pa onda je tu i LP, pomalo “one hit wonder”, koja izgleda kao “Greta van Fleet na havajskom odmoru” (NME), ali dobar početak. Da bi, posle energičnih Kojota na World Stageu, došli veliki The Cure. Teško je opisati moment kada vidite nekoga ko je obeležio rok istoriju, i još je piše – 40 godina posle izdavanje debi-albuma i 30 godina posle epskog “Disintegration”, možda i najbolje ploče u istoriji. Usput su bili i veseli i tužni, i sa lakoćom definisali nove žanrove, kao gothic (dark) rok. A sve iz malog mesta Krauli pred Londona. Robert Smith je i dalje, sa 60 godina, onaj mali dečak iz Kraulija.

Foto: Filip Bušić

Mali, debeljuškasti, skromni, slatki dečak koji je oduševljen što u-tamo-nekoj-Hrvatskoj u-tamo-nekoj-istočnoj-Evropi ljudi koji se nisu ni rodili kada je on pisao najveća dela plaču na njegove pesme. Kamera ga hvata nekoliko puta izbliza kako oduševljeno gleda u masu sa dečačkim osmehom. Počinju kao omaž “Disintegration”-u sa The Plainsong, a nastavljaju sa “Pictures of You”, kao na albumu. Sledi pravi bum-tras rolerkoster hitova nastalih u 40 godina. Neverovatno. Bend koji može da definiše dark sa “A Forest” i da napravi letnji vikend-hit kao “Friday I’m In Love” sa jednakim kredibilitetom. Sviraju 135 minuta i izgledaju kao da se zabavljaju sa 7. deceniji. U jednom trenutku imaju tehničke probleme sa zvukom, jer im mikseta “počinje štrajk”, ali nastavljaju dalje, sa lošijim zvukom, ali skromno i nasmejani, podržani publikom. Kakve veličine! Neverovatno! Kao i Nick Cave godinu dana pre, i oni su dočekali da ih shvate, ne menjajući se pod pritiskom izdavača i želja masa, već kako su sami hteli. I sada su im priznali da su najveći, ili među najvećima. Noć za pamćenje.

Foto: Teo Letnić

Veče na Hidden Stage završavaju Peter, Björn and John sa svojim švedskim melodičnim pesmama, a srećom da im se “Young Folks” nije ogadila, pa je sviraju. Sjajan koncert za kraj. Na izlazu, Kandžija i Gole žene, na Balkan by Night stejdžu, na novom i boljem mestu, sa svojim Rage Against The Machine zvukom. Mrtvi umorni i sa blatnjavim cipelama nekako stižemo kući, srećni zbog još jednog savršenog festivala kraj Save. Vidimo se sledeće godine!

Tekst: Žikica Milošević

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here