Sea Dance 2017: Kompaktna verzija sjajne žurke

Sea Dance 2017: Kompaktna verzija sjajne žurke

SHARE

PROLOG

Konačno da se saberu utisci i naspava. Dakle, festival koji već četvrtu godinu doživljava svoju inkarnaciju na Jazu pored Budve ove godine je bio „bremenit poteškoćama“, kako bi to političari umeli fino reći. Prvo je Exit Avantura postala bogatija za još jednu ispostavu, a to je Umag sa Sea Star festivalom, pa je mudro zaključeno da je vremenom Sea Dance prevazišao po kvalitetu Exit (2016. je jamačno tako bilo) pa se mnogo više truda, vremena i novca ovaj put uložilo u matični festival, koji je ove godine sa The Killers, The Damned, The Jesus and Mary Chain, Liamom Gallagherom i Róisín Murphy, plus nekoliko MTV atrakcija tipa Years & Years ili Rag’n’Bone Man bio ogledalo dobrog festivala za svakoga, a ove godine je eksplodirao Explosive Stage (Dance Arenu ne spominjem jer nemam pojma o razlici između Nine Kraviz i lokalnog DJ-a iz lokalne kafane koji pušta elektroniku, pa da se ne upuštam u minsko polje). Poteškoća koja je dodatno nastupila me je ubedila da se festivali moraju striktno odvojiti od politike, s čime se moj prijatelj i kolega Igor Mihaljević verovatno neće složiti, ali.. lemme explain: kako je na izborima na lokalu u Budvi pobedila opozicija, odmah dođe do ponovnih pregovora oko podršci projektima. To je potpuno besmisleno, jednako kao i poziv Radioheadu da ne održi koncert u Izraelu zbog politike izraelske vlade. Ovo poslednje je kao kad biste rekli da nećete do 2021. da svirate u SAD jer vam se ne sviđa Trump ili da odjednom mrzite Sziget zato što vam se ne sviđa Viktor Orbán. Zato: festivali moraju imati sigurnu poziciju, i nema ništa pametnije nego sarađivati trajno sa svim na lokalu, pokrajini ili državi. Exit je to shvatio još 2004. a vidim da i INmusicu dobro ide i uopće me ne interesira kaj se tamo događa na lokalu niti me Kolinda dotiče. Elem, Sea Dancea je 2017. bilo, a vreme je, za razliku od 2016. i onog „Glastonburyja na pjenu od mora“, bilo sunčano. Uz malo vetra i požara doduše. Ali eto da vidimo i pakao Mordora izbliza.

PLEŠI PORED MORA (KAD SE NE KUPAŠ)

DAY 1

Prvi dan su obeležili Slobodan Trkulja, koji je stvarno čovek koga treba slati kao one irske plesače da nas prezentuje po svetu u aspektu world music. Šteta što je world music bio superpopularan pre 20 godina, ali Trkulja se ne predaje. Irie FM se pomalo iz onog pro-haustorovskog vajba malo prebacio na beogradski new wave 1983. godine, ali i dalje mi se čini da će poglavita publika Irieja biti ženskog pola. Jednoj Zagrepčanki na Jazu objašnjavao sam da je Rundek izvršio kanda ogroman uticaj na srpsku scenu sa svim novim rundekoidnim bendovima, kao što su Ničim Izazvan ili Irie FM. Žurku završava egzaltirani John Newman kome se jako dopalo u Budvi pa je nosio i alaj-barjak (čitaj: zvaničnu crnogorsku zastavu) na stejdž. Vidim milion devojaka zaljubljenih u njega uprkos svemu, pa mi se i dalje čini fascinantnim ženski osećaj za ignorisanje realnosti.

DAY 2

Ne znam kada je trebao biti Atheist Rap, ali 7 dana pred festival su otkazali. Nema ih u programu ali ima na plakatu. What a sadness. Dan počinje ipak sjajno, nastupom zagrebačkog elektropop benda Nipple People. U raspravi shvatimo da Nipple People nisu uopšte nikakav izraz feminizma, jer zaboga, sva ljudska bića imaju bradavice. Svi smo mi nipple people. Nažalost, moja želja da budem precizan i dođem u 21:30h po „redu vožnje“ me je koštala toga da nisam čuo deo nastupa, jer su oni krenuli pre najavljenog termina. Taman se sve zaukalo, u bila je obrada benda The Ting Tings „That’s Not My Name“ i najveći hit „Sutra“ u 22h i čuje se „Hvala vam!“. Šta bre hvala? 30 minuta kao demo bend? Vraćajte se! Neee, oni su počeli pre vremena. Što jedino ne bi smelo da se desi, jer može da se kasni ali nikako da se počinje pre. Šteta. Posle njih dolazi Aleksandra Duende, što je zabavno kao ime jer to na španskom znači (nešto kao) Utvara. Eto meni šanse da iz prvih redova poslušam elektronski set i da konačno shvatim elektronsku muziku koju sam nekada voleo i promovisao, 1997. kad se pojavio Moby, Fatboy Slim, The Chemical Brothers, The Prodigy (OK bili su već etablirani, ali… The Fat of the Land 1996!). Do vraga, šta se desilo u poslednjih 20 godina da je elektronika postala tako neslušljiva ako nisi pod supstancama? Aleksandra pušta muziku bez reči i bez video-radova. Klot kao kačamak u sirotinjskoj rudarskoj familiji u Belgiji u vreme Van Gogha. Nešto se promeni u ritmu i masa vrišti. OK, to je refren? Nije loše. Aleksandra je simpa nasmejana plavuša koja pleše uz svoju muziku. Mada, moglo bi ovo da bude u terminu posle 2 noću ako je na Mainu. Nije mi se uklopilo između Fatboya i Nipple People. Da se vratim na prošlogodišnju opasku, T. S. Eliott je upozoravao pre više od 100 godina da „rejection of rhyme is not a leap in facility“. odnosno da ako se odreknete rime i prihvatite slobodan stih, sad će svako pomisliti da može da piše pesme sa lakoćom, a to je sad još teže. Dakle, bez pevača, bez strofe i refrena, nije uopšte lakše napraviti pesmu ili set, već je teže. A mnogo to rade sa lakoćom.

MRŠAVI DEBELJKO

I evo i njega. Norman Cook, odnosno Fatboy Slim. Fatboy je ime koje je kambinacija dveju atomskih bombi bačenih na Hirošimu (Little Boy) i Nagasaki (Fat Man) a Slim… pa pogledajte čoveka i biće vam jasno. Cook je neko koga bih mogao uporediti sa Davidom Bowiejem donekle. Čovek koji je promenio gomilu stilova ali ne tako što ih je pratio nego tako što ih je diktirao. Evo malog ponavljanja: počelo je sve sa kultnim gitarskim bendom The Housemartins, koji je bio inspirisan The Smithsima i Billyjem Braggom, i bio je pokrovitelj radničke klase. Vesele melodije, mračni tekstovi. Bend se raspao i nastali su Beautiful South (tamo je otišao pevač) i Beats international (tu su našli pevačicu, a tu je bio i Norman). Već te 1989. godine vidi se da Norman želi nove trendove, plesne, afro. Hit Just Be Good To Me vrti se svuda. Ali, norman ne odustaje. 1998. je presudna. Te, istorijske godine za muziku, preplavljeni smo novim, post-britpop zvucima, i slušamo Apollo 440, The Chemical Brothers, Underworld, Mobyja, i naravno… Normana! Muzika bez puno reči i hilariozni spot Rockafeller Skank. Right about now, funk soul brother. Nikada ne možemo zaboraviti sve to. Napravio je briljantne remikse za Cornershop (Brimful of Asha) i u činio ih slavnima.
Fatboy Slim je svoj set puštao više od 2h i menjao je ritam na svakih 10 do 30 sekundi, sve obogaćeno sjajnim video radovima i vizualima iza. Ne stidi se da uzme i nove i stare pesme i da ih smiksa i vožnja traje. Naravno da se odmah setiš zašto si zavoleo elektronsku muziku. Čika Norman treba svu ovu decu da uzme i da ih odvede na kurs i da kaže „E sad da vidite kako se pravi ovo.“ Pravi umetnici su oni koji transcendiraju žanr. Mora ih voleti i onaj ko ne voli tu vrstu muzike. The Prodigy je bio elektronika za one koji ne vole elektroniku, Nirvana grunge za ljude koji uopšte i ne vole rok (vole Silvanu hehe – šala mala), Depeche Mode elektropop za ljude koji ne vole elektropop, Metallica metal za ljude koji ne vole metal, i tome slično. E tako i Fatboy Slim. Čovek-institucija trasncendiranja žanra.

DAY 3

Who See imaju novi album, i miljenici lokalne scene ali i srbijanske publike, primenjuju ono što se i mora primenjivati u hiphopu, inače je tragičan rezultat iminentan. A to je samoironija. To je toliko duboko prirođeno crnogorskom duhu, da je ako se setimo guslara, kod njih guslar ismevao sve redom okupljene dok gusla, uključujući i sebe samog. Reper koji ne ismeva sebe mi je sumnjiv u startu. Naravno, kotorski dijalekt dodatno učini da sve bude još bolje. Jedini hiphop koji mi se ne dopada je sa beogradskim i novosadskim dijalektom, kad bolje razmislim. Slabo su samoironični, nedovoljno. Edo Maajka je uz Who See primer suprotnog. Bad Copy su klasika, ali čekamo Seana Paula Henriquesa. Jamajkanski portugalski mulat-Jevrejin, čovek koji može da se, baš kao što mu je poreklo šaroliko, učačka u svaku pesmu sa svakim kao featuring artist i da ostane svoj a da pesma bude bolja. Neverovatan čovek. Rekao sam u najavi „zanimljivo je da njegovi najveći hitovi nisu njegove solo pesme već dueti. Baš me zanima kako će on to izvesti uživo, s obzirom da ne može da povede na Jaz sve silne drugare. Ali, njegove pesme znače letnje veselje i dobro raspoloženje.“ Evo kako je to uradio (genije). Uzeo je matrice od svih, od Beyoncé, od Sie, od Enriquea, od Clean Bandita, sa sve njihovim glasovima, i onda je na to dodao žive instrumente, bubanj, bas, gitaru, i svoj glas koji je naravno, sa matrice bio izbrisan. Uz njegove lične pesme, napravio je toliko veliku gužvu i tako dobru opuštenu žurku. Jamajkanski akcenat sve rešava. Odjednom misliš da si na plaži u tropima. Taman koliko američki akcenat Crnaca donosi napetost i agresiju, toliko jamajkanski donosi opuštenost i seksualnost. A šta ćeš bolje za plažu i leto.

EPILOG

Tri dana sunca i mora, muzike i pića. Sea Dance se smanjio da bi preživeo. I uspeo je. Eto karata u prodaji za sledeći, daje nadu. 2018, vidimo se! Chillout posle Exita je neophodan. Uvek je lepo kad je pored mora.

Autor: Žikica Milošević
Foto: Exit Festival/Žikica Milošević

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR