Početna Priče iz Gradića Priča o zabranjenoj ljubavi

Priča o zabranjenoj ljubavi

Priča o zabranjenoj ljubavi između Franca Johansona i Marije Brikner potiče iz davne 1788. godine. To je dirljiva priča koja je brzo postala sastavni deo folklora vojske. Njen srceparajući kraj nikoga nije ostavljao ravnodušnim, što je jedan od glavnih razloga zašto je odolela zubu vremena.

Franc je kao i svi drugi vojnici stacionirani na tvrđavi dva puta mesečno primao naknadu za službu. Vojnici bi obično trošili svoju zaradu u javnim kućama i na alkohol. No, za razliku od mnogih drugih kojima je bio potreban takav odušak, Franc je uvek više voleo da ide u duge šetnje po tvrđavi i uživa u pogledu koji se pružao sa nje. On je takođe bio zadužen za brigu o vojnim konjima, pa je često dobijao dozvolu da ode do lokalnog kovača.

Prema pričama mnogih ljudi sa teritorije Majura1 (uglavnom starih ljudi kojima su tu priču ispričali njihove dede i babe), Marija i Franc su se prvi put sreli na staroj plavoj ajnfort kapiji kada je Franc vodio konje na potkivanje. Igrom slučaja, Marijin otac je bio poznati kovač koji je često radio za vojsku. Marija se u Franca zaljubila na prvi pogled pa su počeli često da se sastaju na raznim skrivenim mestima po tvrđavi i u okolini naselja.

Pošto su se Francova zaduženja stalno menjala, morali su često da se dovijaju da bi se videli. Zbog toga što nisu želeli da se sazna za njihovu vezu, odlučili su da se sastaju u podzemnim lavirintima tvrđave – u istim onim katakombama u kojima je hrišćanska vojska branila svoju veru od Osmanlija. Marija i Franc su vremenom savladali brojna račvanja i vijuganja u lavirintu pa su mogli da se sastaju na miru kad god bi poželeli.

Nakon izvesnog vremena, Franc je saznao da neće moći da napusti tvrđavu jer je pretila opasnost od opsade. Uprkos tome, uspevali su da pronađu načine da se sretnu noću u podzemlju tvrđave, ali je svakim danom verovatnoća da će ih uhvatiti na delu bivala sve veća. Sve je kulminiralo jedne noći kada ih je zamalo uhvatila patrola. Morali su brzo da se razdvoje, pa je Marija morala sama da se vrati kroz katakombe. Nakon što je objasnio patroli zašto nije na položaju koji mu je dodeljen, Franc se vratio na stražu. Iako nije znao da li je Marija uspela da pobegne, bio je uveren da je mogla da se snađe u skrivenim hodnicima lavirinta.

Kada se završila njegova smena, Franc se vratio na mesto gde su se poslednji put videli. Pokušao je da nađe Mariju, ali je njegova potraga bila bezuspešna. Prolazili su dani, ali Franc nije dobijao nikakve vesti od nje. Kada je otišao da poseti njenu porodicu, dočekao ga je strašan prizor – Marijina kuća bila je u žalosti. Pošto njeno telo nije nađeno, Marija je proglašena mrtvom. Franc je bio skrhan, ali nikada nije izgubio nadu da je njegova ljubljena i dalje živa i zdrava.

Prolazile su nedelje, meseci i godine. U međuvremenu, Franc je napredovao i postao jedan od glavnih kapetana vojske. No, iako je njegova karijera cvetala, nikada se nije oporavio od tog gubitka. Prema sećanjima mnogih Francovih pitomaca, njegovo mentalno stanje se veoma pogoršalo pred kraj života. Skoro sve noći je provodio lutajući kroz podzemne hodnike tvrđave, u kojima je ostavljao pisamca i urezivao poruke u zidove od cigle u nadi da će konačno pronaći svoju Mariju.

Autor priče: Leon Šurbanović
Autor ilustracije: Nemanja Malidža