Novosađani imaju privilegiju da u ovim pretprazničnim i prazničnim danima, premijerno, uživaju u kreacijama iz čuvene bečke Zlatne dvorane, posmatrajući dragulj srpskog sporta Milicu Starović, koja na lepom, plavom Dunavu sanja svoj olimpijski san, medalju u Rio de Žaneiru. Ima u ovoj lepoj i stasitoj devojci mnogo toga što nas vraća u vreme kada su sport obeležavale heroine, žene koje su svet uvek činile lepšim i iskrenijim.
Godina 2015. je bez sumnje najberićetnija u dosadašnjoj Miličinoj sportskoj karijeri, a sa koleginicom Dalmom Benedek Ružičić na svakom takmičenju na kojem su učestvovale doveslala je do medalje. Na Evropskom prvenstvu u Račicama osvojile su dve bronzane medalje: u dvosedu na 1.000 i na 500 metara. Na Evropskim igrama u Bakuu osvojile su prvu zlatnu medalju na tom takmičenju za Srbiju, dok su na Svetskom prvenstvu u Milanu osvojile srebro u dvosedu na 500 metara.
Osim toga, sa Oliverom i Nikolinom Moldovan obezbedile su normu i srpskom četverosedu za učešće na Igrama u Riju. Milica živi svoj sport, kajak, i uživa u svemu što ga čini lepim i teškim, tražeći od osobe koja mu se predala gotovo do fanatizma boreći se sa bolnim naporima kojima se jedino stiže do svetski vrednih ostvarenja.
Treneri u KKK Liman prepoznali su tvoj potencijal, a od kada si se uparila sa Dalmom Benedek Ružičić sve je krenulo munjevitom brzinom ka vrhu?
– Mnogo toga je uticalo na dobre rezultate. Za partnerku sam dobila vrhunsku sportistkinju, Dalmu, a njen muž i trener Dušan Ružučić nas je odlično ukomponovao. Višegodišnji dobar rad u klubu sada je nadograđen, bila sam mnogo duže na veslačkim pripremama i tokom zime, a iza svega toga stoji Olimpijski komitet i kajakaški savez.
Pred tobom je godina izazova, Olimpijske igre u Riju?
– Potajno se nadam da će se ispuniti moji snovi, ili barem delić onoga šta se sve vrzma po mojoj glavi. Uveliko već radim na tome da 2016. ostvarim naše želje, pošto se Dalmine i moje poklapaju. A to je da u avgustu 2016. budemo u životnoj formi, da tih dana izveslamo našu najbolju trku. Ako taj maksimum bude dovoljan za medalju, to će biti kruna naše dosadašnje karijere, pošto ni Dalma ni ja nismo učestvovale na OI.
Vas dve ste obezbedile olimpijske vize u dve discipline, K2 i K4 na 500 metara, kakva su predviđanja?
– Što se tiče dvoseda ne verujem da bi tu moglo da bude nekih preteranih iznenađenja, jer se već znaju i pretpostavljaju favoriti, a po meni za medalje će se boriti i one posade koje su bile u trci na Svetskom prvenstvu. Tu milsim na Mađarice, Nemice, Poljakinje, Ruskinje, Rumunke, Kineskinje i nas. Svi podjednako imamo šanse, a presudiće nijanse, ko bude imao bolji dan.
Kakva je situacija u K4?
– Četverosed je novoformiran. Nas dve i sestre Moldovan imamo prostora za napredak, što se pokazalo ove godine. Na SP smo izborile vizu za Rio, ali to nije bilo dovoljno za medalju. Imamo dovoljno vremena da se uveslamo i pripremimo za najvažnije takmičenje.
Do odlaska u Brazil čeka vas paklen rad?
– Posebno je put trnovit za individualne sportiste. Psihički smo se spremili za naporne treninge, samo da nas zdravlje posluži, a ne vidim drugi recept da bi se stiglo do uspeha osim spartanskog načina života – paklenog i žestokog rada, uz mnoga odricanja.
U maju vas očekuje Evropsko prvenstvo u Moskvi?
– Svi naši planovi podređeni su Olimpijskim igrama. EP će nam poslužiti kao kontrolno takmičenje, da odmerimo snage s konkurencijom, da vidimo gde smo. Plan je da odemo i na jedan Svetski kup, jer je to još jedna prilika da na velikom takmičenju proverimo naše domete i utvrdimo parametre za ispunjenje osnovnog cilja.
Po čemu ćeš pamtiti godinu na izmaku?
– Nekoliko segmenata obeležilo je godinu 2015. U sportskom to su dobra takmičenja i lepi rezultati, a u privatnom bila je izuzetna. Privela sam kraju master studije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, jer smatram da visoko obrazovanje nije presudno da bi bio vrhunski sportista, ali mnogo doprinosi da budeš kompletan sportista i ostvaren čovek.
A na emotivnom planu?
– I tu je bila berićetna. Nije tajna, verila sam se svom dugogodišnjem momku Filipu Ivanoviću. To je kajakaška ljubav, koja traje već osam godina. Filip je moja najveća podrška i osoba koja me uveravala da imam mogućnosti za najveće domete. Zato kažem da je on delom zaslužan za moje rezultate.
Proteklih dana bilo je mnogo fotografisanja, snimanja… Da li je lakše veslati ili stajati pred foto objektivom?
– Sve ima svoje dobre i loše strane. Lepše mi je i ugodnije da se fotografišem, manje je bolno i stresno. A, iskreno, i mnogo kraće traju pripreme.
Da li to iz tebe govori buduća manekenka?
– Ko zna?! Nemam još jasno izdefinisan plan po okončanju karijere. Ostajem u sportu sigurno, jer tako sam vaspitana od malena. Moj tata Radomir je profesor fizičkog vaspitanja. Moji roditelji, otac Radomir i mama Vesna, imaju nas tri ćerke, a ja sam u toj kombinaciji tatin sin i potpuno sam pala pod njegov uticaj. Ne, ne žalim se, naprotiv – kroz osmeh je rekla Milica.
Izvor: Dnevnik
Foto: Milica Starović / Instagram
