Novosadska premijera pozorišne predstave After After autora Tanasija Ćakića bila je 12. novembra u Savezu kolektivne umetničke prakse. Tanasije Ćakić, koga je novosadska pozorišna publika upoznala zahvaljujući autorskoj predstavi, a televizijska publika ga je zapazila u televizijskoj seriji “Jutro će promeniti sve” za NS Hroniku govori o svim društveno važnim temama koje nedostaju u medijima masovne komunikacije- mentalnom zdravlju, rodnoj ravnopravnosti, borbi protiv diskriminacije, socijalnoj inkluziji u umetnosti i ceni umetničke slobode. Razgovor donosimo u nastavcima.
U kojoj meri je srpsko pozorište kao oblast umetnosti inkluzivno za pripadnike osetljivih društvenih grupa kao što su osobe sa invaliditetom, nezavisno od toga da li se radi o publici ili kulturnim radnicima?
Mislim da je izuzetno neikluzivno. Naše pozorište pati od dve krajnosti – elitizma i diletantizma. Za početak mnoga pozorišta nemaju lift ili rampu za osobe sa invaliditetom, a slepima, gluvima ili neurodivergentnima da ne pričam. Na isti način, i u profesionalnom smislu ne postoji infrastruktura za pripadnike tih grupa da budu stvaraoci. To počinje na akademijama gde se na glumu primaju vitki, lepi i neupadljivi kandidati. Mislim da kada bi kolege malo zavirile u prakse koje postoje u inostranstvu da bi mogli mnogo toga da nauče. Jedna od grupa kojoj je pozorište potpuno nepristupačno su roditelji s malom decom. U Poljskoj, neka pozorišta imaju opciju animiranja dece tokom predstave, kako roditelji ne bi morali da se dodatno snalaze kome da ostave decu kad idu u pozorište. Inkluzivnost je mnogo širi pojam od ljudi sa invaliditetom, a kod nas ni za njih nije uređeno.
Izvor: NS Hronika
Foto: Nikola Kljajić
