Početna Gradske teme Miodrag Kajtez: Kako i čime ja ovakav da udarim na grbavog, tankousnog...

Miodrag Kajtez: Kako i čime ja ovakav da udarim na grbavog, tankousnog PEN-ovog podsuknjaša

SajamNS

Primajući nagradu “Laza Kosić” za svoj roman “Izložba”, književnik Miodrag Kajtez održao je govor koji se ovih dana prepričava u novosadskim kulturnim krugovima. Portal NSHronika.rs prenosi ga u celini:

Nagrada LAZA KOSTIĆ — slovo Miodraga Kajteza

Evo skoro već deceniju ja sam zabranjeni pisac. Savesno me PEN-ovi funkcioneri duha održavaju u tom statusu, rade ljudi posao u okviru svojih redovnih, funkcionalnih aktivnosti, onako kako ga oni shvataju, najbolje što umeju. Nije im lako. Na izvestan način, čak saosećam sa njima, a da se pobunim zbog statusa kakav mi je dopao, nisam pomislio ni jedan jedini put. I zašto bih? Budio sam se, kako reče Vitold Gombrovič, u uživanju da ne znam šta je književna nagrada, da ne poznajem zvanične počasti, ljubaznosti publike i kritike. S druge strane, i da sam ushteo da se pobunim, da udarim, postavlja se pitanje kako i čime bih ja, od zabranjenosti čitav ponevidljio, ja koji bih sa svojom prozom kao sa sekirom da jurišam na santu čitaočeve duše, kako i čime bih, dakle, udario na te funkcionere duha okružene funkcionalnim izdavačima, funkcionalnim kritičarima, funkcionalnim piscima, koji sekire preziru, izvežbanim da nepogrešivo serviraju čitaocu svoje višestruko ovenčavane genijalitete za upotpunjavanje čitaočevog zadovoljstva u večeri rane, kako i čime da udarim na funkciju, recimo, vrhovnog PEN-ovog podsuknjaša (znate onog grbavog, tankousnog koordinatora sekcije zadužene sve ove godine za održavanje moga statusa), a čije me je opletanje, uostalom opletanje obogaćeno najdivnijim lažima o meni, za ovakav status i preporučilo.

Ali šta to ja radim? Umesto da se bez rizika prepustim novoj vrsti užitka pošto sam, makar i sa 53 ulovio svoju prvu nagradu, kako to reče Vitold (koji je po tom pitanju bio još nazadniji jer je on svoju prvu ulovio tek sa 57), i to nagradu nazvanu po najdražem mi čudaku u srpskoj književnosti, Lazi Kostiću, ja se, nije isključeno, ovim slovom upuštam u rizik da dodatno iznerviram vrhovnog podsuknjaša, udarim mu na zdravlje, kao da ga nisu dosad nasmrt iznervirali Dragana Beleslin i Saša Radojčić, žirirajući u moju korist — zbog čega našem funkcioneru duha, brinem, možda zatreba hitna relaksacija, možda bi mu, ne prestajem da brinem, prijalo (više nego kad je onomad pobacao u kontejner knjige Aleksandra Tišme), da nađe nekog od kolega pisaca, i raspali ga iznenada i s leđa, kako on to najviše voli da radi (mada bi morao povesti računa da odabere nekog sitnijeg nego prošli put, da ne bi ponovo, izgubivši preimućstvo iznenađenja, bio umlaćen poput vola u kupusu) — kao da grbavca nije sve ove godine dovoljno nervirao i Šaponja kada se, prvo, 2010, četvrte godine moga baškarenja u zabranjenosti, ‘drznuo’ da u svojoj Agori objavi Kajtezovu ‘Antiluftnost’, a onda, 2015. i Kajtezovu ‘Izložbu’ (k……..m po prirodi, Šaponji je sve to bilo malo, pa je pridodao i novo izdanje Kajtezovih ‘Porno vežbi’), umesto da se, dakle, prepustim zvaničnoj počasti, ja se, čim mi se otvorilo parčence neba, kako vidite, kanda oholim. Eto šta nagrada uradi od čoveka. Ali, opet, drago mi je što me saosećajnost ne napušta. Žiriju na kraju, za odluku — zahvalnost, za hrabrost i veru — čestitke.

Autor: NSHronika.rs
Foto: NSHronika.rs

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here