Početna Intervju dana #BookTalk2019 – Marčelo: Ti si ovde van zone komfora čim zucneš apsolutno...

#BookTalk2019 – Marčelo: Ti si ovde van zone komfora čim zucneš apsolutno bilo šta iole društveno odgovorno!

Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!

Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.

Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.

Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 13 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.

U susret konferenciji razgovarali smo sa Markom Šelićem Marčelom, učesnikom panela “Jedan na jedan sa Rumenom”.

Gledano na širem planu, vrlo jasno se vidi odsustvo kritike svakog bitnog segmenta života pojedinca jedne države. Ukoliko pripadaš manjini koja vidi da se nešto (ne) dešava – najčešće sledi napad; ako se oglasiš na mrežama – sutradan si i medijski eksponiran; ukoliko si dosledan i „bez dlake na jeziku“ – neretko dođe do medijskog linča. Gde ste Vi trenutno u svemu tome? I zašto smo generalno svi upali u letargiju?

– Ovo poslednje odavno se pretvorilo u retorsko pitanje, pa onda i u nekakav kolektivni alibi: eto, mi smo letargični, pa onda šta da se radi nego da se ćuti, okreće glava, savije kičma i proletargiše ostatak života. Poput junaka Bore Stankovića, mi kao da smo tu da naprosto istrpimo svoje zanavek promašene živote – to je tako, to ne može drugačije i gotova stvar. Sve to izgleda gotovo religiozno: tako se valjda ponaša jedino neko ko pouzdano zna da postoji onaj svet, pa za ovaj ne mora da mari baš naročito. Šta ćete, u nešto se verovati mora.

Ja, na primer, verujem u crvene linije. Dostojanstveno ljudsko biće mora biti oivičeno nekakvim “ja nikada ne bih pristao na”, inače će biti sve više ugnjetavano. Sve posledice koje ste u pitanju naveli istinite su i svakodnevne – gde sam ja u svemu tome? Ja sam gde i uvek: protiv svega toga. S tim pojavama nema primirja ni kompromisa. Dva su puta: ili spakovati kofere već večeras i ući u bus kao Štulić, ne pitajući ni kuda tačno ide, ili ostati i boriti se. Jedino sumanuto jeste ostati i pristati.

Zašto je bitno da pojedinac bude društveno-odgovoran u zemlji u kojoj živi? Ima li tu iskrenog truda, ili je većinom u pitanju komformizam? Ako nismo zaglavljeni u komformizmu, gde smo onda?

– Kakav komformizam? Pa ti si ovde van zone komfora čim zucneš apsolutno bilo šta iole društveno odgovorno. Nije ovo zemlja gde se aktivnostima od te sorte stiču poštovanje i ugled, nego problemi i status budale. To će reći, ne vidim zašto bi se iko u to upuštao bez iskrenog truda, osim ako nije klinički osvedočeni mazohista. Komformizam je sve ono ostalo, u neku ruku. S druge strane i nije, jer ovde niko nije pristao na tlačenje i bezakonje da bi postigao baš komfor, nego tek da se bar za pedalj odlepi od potpunog siromaštva. Ljudi nisu zaglavljeni u komformizmu, nego u kompromizmu na koji ih tera beda. I upravo otud sve izgleda tako bezizlazno: što bi rekao Kokan Mladenović, ljudi se upinju da ne izgube ono malo ničega što još imaju. To bi trebalo i duboko razumeti i donekle opravdati. Donekle. Ali u tom “donekle” počinje druga tema, počinje “dokle?”.

Zašto je Balkan i dalje specifično mesto po odnosu naši/njihovi/domaći/stranci i slično? Kako se sve to preslikava u književnost?

– To je možda najbolje, a najednostavnije, artikulisao Orvel: da bi se čovek držao u maločas opričanom stanju neophodan je mit o Drugome kao ventil za bes. Drugi je neprijatelj, drugi je kriv. Ako nema rata, potrebno je bar da bude tenzije, Svetog Mrštenja ka Drugome. Mit o tome da smo mi sjajni vezan je s ovim prvim mitom zakonom spojenih sudova. Tako, otprilike, funkcioniše celi prostor koji se ovih godina laboratorijski hladno zove region, a podrazumeva zemlju u kojoj sam osamdesetih rođen. To se preslikava na književnost upravo onako kako i na život: najpre kao zbunjenost i dezorijentisanost, potom i kao usamljeništvo – što je, zapravo, globalna pojava: o čemu piše Uelbek nego o tome? Mi, ovako na periferiji svetskog kapitalizma, samo imamo poneki dodatan, lokalni razlog za produbljivanje tog osećaja.

Ako pogledate svaki uvodni tekst NIN-ovog žirija iz poslednjih nekoliko godina, onaj koji generalno komentariše aktuelnu književnu produkciju, zapažate kako njime dominira utisak da se svako zatvorio u svoj svet i iz tog mikrokozma pokušava da se samosaopšti kroz pisanu reč bilo kome, jer inače, izgleda, ne može nikome. Autofikcija, koja sama po sebi ne mora biti rđava, prerasta u autofiksaciju, oblik samosažaljenja. Svaka emocija, čak i ta, može biti literarno vredna ako autor ume da je kudikamo oknjižotvori. U suprotnom, pretenduje se jedino na ispovest, i to na onu njenu podvrstu koja se zove puko jadanje.

Jedno od velikih pitanja kojima se trilogija “Malterego” bavi jeste i prelazak rđavih misli u rđava dela. Na koji način fokusirate svoje misli?

– Fokusiranjem. A to znači: eliminiši sve digresije. Mislim da živimo u dobu agresivnih digresija: informacije kao da same iskaču i naskaču, ta brzina tera i nas na konstantnu žurbu koja je sama sebi opravdanje, a telefoni i mreže zapovedaju stalnu prisutnost i dostupnost, kao da se više ni nedeljom ne sme iskoračiti iz kolotečine. Da ispovedim jednu sitnu zlobu: meni ništa nije slađe nego da ugasim telefon i da me ne nađe neko ko je naprasno umislio neko svoje “hitno”. To će me, svestan sam, jednom, u slučaju stvarne hitnosti, skupo koštati, ali će mi se ostalih milion puta veoma isplatiti.

Što se, pak, tiče fokusiranja u smislu odvlačenja samoga sebe od rđavih misli, nevolja je u tome što su takve misli (u slučaju Lea, mog glavnog junaka, to su čak vrlo razrađene fantazije) često dobar i nasušno potreban ventil, kompenzacija za stvarnost u kojoj nikada nećemo doakati ni svakodnevnim, malim negativcima. Sva je prilika, je li, da ni neljubaznom šalterašu nikad ne možeš uzvratiti istom merom – osim ako ne radiš na nekom drugom šalteru, pa onamo čekaš da ti dođe. Zato su fantazije o malim i velikim osvetama prirođene čoveku – čak i religija jednim delom služi upravo tome: šta je drugo pakao nego ideja da će podlac, kad mu već ovde ne možeš ništa, makar s one strane groba dolijati za svoja nedela. Avaj, to čoveka i truje. A teško je i mučno naći sredinu.

Kako komentarišete predstavljanje patrijarhata u našim književnim delima? Vidite li dosadašnji pristup ka njemu kao vid opasnosti za određeni diskurs u jednom društvu?

– Kad su to pitali moju dragu sagovornicu na Book Talk-u, fenomenalnu Rumenu Bužarovsku, kazala je ovako: “(Patrijarhat kod nas je) domaći, trivijalan, folkloran, prepoznatljiv, ponekad smešan, ali naizgled nepomičan.” Razmišljam: je li naizgled nepomičan ili pak naizgled “pomičan”? Jer, istina je da se pomeramo, ali to čine pojedinci. Rumena, međutim, ume da iznađe one manje primetne manifestacije patrijarhata. Kada kao muškarac čitam njene priče, ponekad pomislim: “Dođavola, jesam li nekad i ja izgovorio nešto kao njeni muški likovi, a da nije ni bilo spojeno s naročitom namerom?!” I to je veoma otrežnjujuće.

Jedan od poslova književnosti – i generalno umetnosti – jeste da uoči detalj i dijagnostikuje. Mi smo društva koja se menjaju više formalno nego suštinski, pa ova “ordinacijska” dužnost stvaralaštva biva shvaćena više kao autsajderstvo nego kao realna konstatacija stanja. Po lošem danu, to ume da potera čoveka prema malodušnosti. Ali ne verujem da će me to ikad trajno obeshrabriti. A neće ni Rumenu.

Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here