Irina Ina Gajić: Na Štrand je dolazilo mnogo više naroda nego sada...

Irina Ina Gajić: Na Štrand je dolazilo mnogo više naroda nego sada i više su se družili

SHARE

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka. Imaćete priliku da njihove priče čujete i uživo na bini “Štrand Summer Festa”, a program pratite na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Novi Sad možda nema more, ali ima plažu, pa Novosađani često umeju da kažu: Dunav je moje more. Pored Fruške gore i čuvene Petrovaradinske tvrđave, Štrand je jedno od omiljenih mesta Novosađana koji vole da ga zovu  jednim od najlepših kupališta na Dunavu.

Poslednjih dana, tropske temperature tope novosadski asfalt, ali čini se da vrelina najmanje smeta Novosađanima koji hrle upravo na Štrand. Spas od vrućina na plaži, pronašla je i naša sugrađanka, dugogodišnji štrandaroš Irina Ina Gajić (rođena Matić), koja nas je zajedno sa ćerkom Ivanom dočekala ispred svoje kabine, poslužila doručkom i kafom u autentičnom ambijentu kabinskog dela Štranda, te nam otkrila zanimljive anegdote vezane za najlepšu plažu na Dunavu.

Odlazak na Štrand u Ininoj porodici je tradicija koja se prenosi s generacije na generaciju – prvo su išli njeni roditelji i tetka, ona sa nepune 3 godine, a zatim i kao tinejdžerka sa mlađom sestrom i bratom. Tradiciju nastavlja njena ćerka Ivana koja danas svakodnevno dolazi na novosadsku plažu, a prvi put je kročila na Štrand sa nepunih godinu dana, a svog sina Marka prvi put je dovela kada je imao šest meseci.

Devojčica Ina (4 godine) sa tetkom Zorom Matić, na Štrandu 1939.

U koje doba dana je na Dunavu najlepše?

Na Štrand dolazim rano ujutru, u 8 sam već tu. Prvo doručkujem i onda plivam. Posle toga uživam u miru i tišini, dok ne krene muzika iz lokala, uglavnom čitam knjige. Na plaži budem najkasnije do 13 časova a zatim se biciklom, preko Keja uz Dunav, vraćam kući. .

Koliko se promenio Štrand u odnosu na prva leta koja ste na njemu provodili?

– Štrand je radio od 7 ujutru do 7 uveče. Za razliku od sad, noću je uvek bio zatvoren. To što su kapije Štranda danas otvorene i uveče, verujte ima svojih draži. Sada Novosađani mogu i uveče da prošetaju pored reke ili da sede ispred kabina.

Kada izađemo iz vode, sedeli smo na vrućem pesku dok se ne osušimo pa tek onda možemo na ćebe. Suncobrani, stolice, ležaljke – toga nije bilo u naše vreme.

 Ina na Štrandu 1960.

U kabinama za presvlačenje, čiji je ključ držala kabinerka, presvlačilo se više nepoznatih ljudi. Kako je ko dolazio na Štrand kabinerka mu je pokazivala gde ima slobodnog mesta. Dešavalo se da uđemo u “svoju” kabinu gde smo zakačili stvari na neku kukicu i tu zateknemo i tuđe stvari u istoj kabini od ljudi koji su došli na plažu posle nas. To su bile godine međusobnog poverenja među ljudima, kada je vladalo poštenje. Nikada nam ništa nije nestalo. U 7 uveče, kada se oglasi “gong” za zatvaranje Štranda ste samo mogli čuti kako ljudi viču kabinerka, kabinerka. Takođe je bilo interesantno kad se sprema neko nevreme, najtraženija osoba na Štrandu je bila upravo kabinerka.

Za mene Štrand ima neku posebnu draž. On je meni lep bio i ostao lep. Ove kabine i zelenilo između su mi prelepi. Jedino ovi brojni kafići i glasna muzika su previše. Dovoljan bi bio jedan, eventualno dva kafića i to u jednom delu Štranda, a ne po celoj plaži, skoro do vode. Ranije ništa nije moglo da se kupi na Štrandu, sami sebi smo donosili hranu, sendviče i voće. Ljudi su se više družili, a deca se igrala. Nije bilo ljuljaški i tobogana, pravile su se kule od peska i dosta smo se igrali sa loptom.

Inini roditelji, Dušan Matić i Hedviga Hedika Matić, sa Ininom tetkom, Zorom Matić na Štrandu 1932. godine

Sa kim ste dolazili na Štrand?

– Moja cela porodica je bila orijentisana na Štrand. Kada se brat rodio, 1946. smo dolazili porodično na Štrand, a onda, kada je brat napunio 3 godine nas decu su puštali da idemo sami. Tada sam ja imala 13 godina, sestra 11i dan danas se čudim da nas je mama puštala same.

Imali smo sezonske karte i kod ulaza je stajala tabla nalik školskoj na kojoj je pisala temperatura vazduha, i Dunava. Dolazili smo biciklovima, tada u Novom Sadu nije bilo velikog saobobraćaja. Išlo se Fruškogorskom ulicom, gde su se u to vreme nalazile samo prizemne kuće i divan drvored sa obe strane, koji je pravio prijatnu hladovinu. Nas troje smo iz Pap Pavla ulice ujutru sami dolazili na Štrand, (ja sam brata vozila napred na biciklu), a mama nam je u 1 sat donosila ručak. Tata je radio blizu Štranda, u fabrici Beton, pa je posle posla i on dolazio na plažu. Nakon ručka smo sa peskom prali tanjire i na bunaru ih ispirali.

Između Štranda i Veslačkog kluba Danubius, Crveni krst je imao svoj ograđeni deo sa malom zgradom, dugačkim stolovima i klupama. Preko leta su tu dolazila deca, a ponekad i mi, uzrasta od 7 pa do recimo 12-13 godina. To je bilo nešto poput dnevnok boravka dok su roditelji na poslu i simbolično se plaćalo. Deca su tu imala doručak i ručak, a roditelji su po njih dolazili nakon posla, najčešće u 15h. Sva deca su pomagala oko posluživanja hrane, bilo je ljudi koja su brinula i bavila se njima. Crveni krst na plaži je radio i kad nije bilo baš lepo vreme za kupanje. Verujte mi, danas razmišljam koliko dece bi došlo na Dunav, ali nema s kim jer roditelji sada najčešće rade do 17h i duže.

 Ina (levo) sa mamom Hedvigom, sestrom, Majom Matić i polubratom Dušanom Dodićem na Štrandu 1951.

Da li su ljudi više išli na Štrand?

– Na Štrand je išlo mnogo više naroda nego sada. Dolazilo se zbog plivanja, loptanja, svežeg vazduha… Oni koji su hteli da se kupaju su dolazili na Štrand jer u to vreme se nije išlo na more, retko ko je išao. A i voda je u odnosu na sada bila čistija.

Kako su izgledali dani na Štrandu u vreme vaše mladosti?

– Umesto sadašnjih bova, u vodi su bili balvani vezani gvozdenim lancima, koji su bili granica dokle smemo da plivamo. Mama nas je puštala same i smeli smo da plivamo samo do balvana. Ona je govorila da ima ona ko će njoj pričati da li smo prešli preko. Naravno, bili smo poslušni. Dešavalo se da, kada počne sezona, stignemo na Štrand a balvani stoje na dva metra od obale, plićak do kolena.

Dunav je kao i sada menjao vodostaj i kada jako opadne ostajali su lepi ravni tereni na pesku, gde se onda igrao kečket. (tenis koji se igra rukom). Na mokrom pesku smo iscrtavali teren i igrali tenis teniskom loptom ali rukom, igraju dvoje ili četvoro igrača. Osim toga, igrao se picigen koji se i dan danas igra. Postoji priča da je picigen ustvari počeo da se igra u Novom Sadu, a da su ga Splićani preneli na Bačvice. S druge strane, priča je da je prvo počeo da se igra na Bačvicama pa u Novom Sadu. Sve u svemu, picigen se igra samo na ova dva mesta.

Na Štrandu je odmah kod glavnog ulaza bio jedan lokal, restoran sa velikom terasom, koji je posle srušen, i tu su se samo odrasli kartali.

Pored kabina, koje su bile u dva reda, su bile daske, dosta klimave ali su služile. Pored staze je bio bunar gde smo prali tanjire posle ručka i noge od peska pre nego što krenemo kući. Trave je tada bilo samo na špicu, gde okupljalo uvek isto društvo. A kada sunce počne da zalazi svi bi pojurili na špic jer je tamo, kao i danas, najduže bilo sunca.

U to vreme je bilo dosta čamaca, naravno ne motornih. Imućniji ljudi su imali kilbote sa kojima su odlazili na Ribarsko ostrvo, koje je bilo kao džungla sa par kuća i žbunovima kupina. Ribarsko ostrvo je bilo gnezdo za ljubavnike. Na ostrvo se ili preplivavalo ili išlo kilbotom i kad neko kaže da ide na ostrvo zna se zašto je išao. Kilbotima se sa Štranda preveslavalo i preko Dunava u “Ribnjak” gde su neki novosadjani imali lepe vile.

50-ih godina na Dunavu je bio jedan splav na kojem su bile dve skakaonice, jedna niža od 1,5 metar i viša, od recimo 3 metra visine. Bilo je dosta njih koji su samo stajali na splavu i gledali, nisu smeli da skaču. S obzirom na to da mi je sport bio blizak, Štrand je za to bio zgodno mesto leti,  ja sam skakala sa obe skakaonice. Sa niže unazad, salto u nazad, a sa sa višlje, tako što sam na toj skakonici pravila stoj na rukama i onda se u tako samo pustila u Dunav. Osim plivanja sam volela da ronim, a i veslala sam u četvercu.

Inina ćerka Ivana sa 17 meseci na Štrandu

Koliko se za sve to vreme promenila letnja moda? Kakvi su se kupaći kostimi nekada šetali Štrandom?

– Tada se nisu nosili kupaći kostimi u dva dela, to je tek kasnije počelo. Nama je mama šila kupaće kostime, nije bila šnajderka, ali je znala. Muškarci su nosili male kupaće, a ne kao sada, bermude i šortseve.

Inina ćerka Ivana sa svojim štrandskim drugarom 1964.

Moju ćerku Ivanu su na Štrandu čuvali svi naši prijatelji dok se njen otac Strahinja (Gaja) intenzivno loptao sa drugarima sve do zatvaranja Štranda.

Ivana Gajić sa 18 meseci na Štrandu

Autor: Dragana Rajkov
Foto: Privatna arhiva – Irina Ina Gajić

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR