Početna Intervju dana Milan Đukić: Sreća prati hrabre i uporne, ona voli lepo društvo

Milan Đukić: Sreća prati hrabre i uporne, ona voli lepo društvo

milan djukic

Rukometaši Vojvodine uspeli su da ostvare osam pobeda u nizu i tako odbrane šampionsku titulu čime su ušli u istoriju sa četiri uzastopna pehara što niko ranije nije uspeo od raspada SFRJ.

“Milan Đukić, Magistar pravnih nauka. Ljubitelj prava, pravde i sporta. Mirjanin suprug, Mašin i Mihajlov tata. Eto nadam se da je stalo u tri rečenice, teško je ceo život i sva interesovanja stopiti u tri reči”, rekao je predsednik Rukometnog kluba Vojvodina, Milan Đukić, na početku razgovora.

Poslovnih uloga Vam ne manjka, Vi ste po zanimanju pre svega pravnik, 16 godina ste u kompaniji “Srbjagas”, predsednik ste rukometnog kluba “Vojvodina”… Možete li da nam opišete jedan Vaš radni dan?

Sada bih ja trebao sebe da predstavljam kako ustajem dva sata pre nego što legnem i kako budan sanjam zabrinutost za sudbinu planete. Šalim se. Moj radni dan je malo dinamičniji nego radni dan bilo kog zaposlenog. Malo duže radim, jer se često u toku posla pozabavim i nekim stavrima koje nemaju dodira isključivo sa pravom i poslom. Da bih završio sve sto treba, neretko, produžim radno vreme do 17h. Onda pokušavam da uklopim Mašne i Mihajlove treninge mačevanja, engleski, plivanje, klavire i sva ta dečija interesovanja, mada je za to prevashodno zadužena po nekom nepisanom pravilu moja supruga, ja sam tu izuzetak, da se ne lažemo.
Kraj dana se trudim da provedemo zajedno, kada već dan nismo proveli, i to je uvek najlepši deo dana. Vikendom se trudim da nadoknadim sve ono što sam propustio u toku nedelje, i vikendima smo najčešće u našem malom svemiru, na vikendici u Velikoj Remeti koju sa posebnom pažnjom godinama unazad Mirjana i ja spremamo i opremamo.

Šta sport predstavlja za Vas?

Deo života i nešto što se sa godinama menja. Nije i ne može biti isti pogled na svet sporta sa 8, sa 18, sa 30 ili 40 godina života. Kao klinac sam maštao, kao i svi, da postanem “poznati fudbaler”. Kasnije sam trenirao da bih bio u školskom timu jer mi se to činilo kao ostavrenje svih snova.
Za vreme studija sport sam već shvatao kao vid relaksacije, bežanja iz sveta prava u realan svet i tada sam imao ekipu iz kraja, iz Gagarinove, sa kojima sam stalno igrao fudbal na male golove “na garažama” na kraju ili početku, kako kome, pomenute ulice. Posle studija u svet upravljanja klubovima me je uveo, kolega, vrsni pravnik i čovek čika Jova Ubiparip i nema kluba sa Slane Bare u kom nismo ostavili zajendo, uspešan trag.
U svet rukometa pre 10 godina me je uveo uspešni rukometaš i tada kolega Boško Barišić. Sa svim ovim prethodnim znanjem o sportu, načinu upravljanja u sportu, sa iskustvom iz privrede, i uvek sa timom odabranih ljudi, prijatelja oko sebe u rukometu sam bezmalo 10 godina.

Kako postići tolike uspehe kao što je RKV postigao? Šta je to što Vas pokreće?

Radom, upornošću i hodanjem ka svom zacrtanom cilju bez obzira šta ljudi oko tebe govere. To je moj savet svima koji pitaju kako ste uspeli. I ovo što sam rekao je već skoro filozofija, ne sporta nego života, primenjiva na posao, prijateljstvo, ljubav, vezu …
U RK Vojvodina sam došao početkom 2007. godine, imali smo 75.000 evra duga, pola garniture dresova, devastiranu ekipu koja je dve godine ranije osvojila duplu krunu. Taj podatak me uvek i iznova podseti koliko je laka prečica od zlata i lovora do dna i mulja. Zacrtali smo da se na staze uspeha vratimo za 4-5 godina. Pa smo 2011 godine osvojili Kup Srbije i tada smo zacrtali novi cilj: dupla kruna, evropa i najbolji klub u Srbiji.
Verujte mi, ima puno svedoka, kada sam ovo rekao na skupštini kluba u Amfiteatru Spensa u novembru 2011. godine, 15 sekundi je bila grobna tišina, a onda se pola skupštine smejalo, a pola je pomislilo da sam konačno poludeo. Najbliži saradnici direktor Darko Jevtić, Đorđe Sokić, Sava Đurić, Vitomir Vučković, čika Vlada odmahivali su glavom jer su znali da smo zacrtali novi cilj.
Prošle godine smo osvojili sva četiri trofeja, igrali Ligu Šampiona, tri godine smo za redom učesnici regionalne Seha lige. Taj cilj smo ostavrili. Vreme je ili da zacrtavamo neke nove ciljeve ili da mesta prepustimo nekim novim, boljim sanjarima da sanjaju i ostavruju neke svoje sportske snove.

milan djukic1

Koje savete dajete svojim igračima?

Ja retko pričam sa igračima. Klub je organizovan kao bilo koje drugo preduzeće, dakle privredno društvo, a ne klub. I to je jedna od tajni uspeha, ako smo uspešni uopšte…
Predsednik predstavlja klub i brine o klubu, imidžu, saradnji kluba sa RSS, SEHA ligom, EHF-om. Direktor upravlja klubom na dnevnoj bazi, operativnim radom, radom sa trenerima, kancelarijom kluba. Treneri treniraju ekipu, brinu o stručnom radu, odnosima u ekipi. Igrači treniraju i igraju. Kancelarija kluba operativno i administrativno podržava ovaj rad. Apsolutno je zabranjeno BILO KOME da se meša u tuđi rad. U svakom drugom klubu predsednik bi sebi dozvolio da bude gazda, da određuje tim, ko će da igra, da direktoriše, menadžeriše, mene to ne zanima. Za uspešan klub je potrebna ova striktan podela. I ja, kao i svi drugi u klubu se toga držimo.
Dakle, najiskrenije, ja sa igračima retko pričam, a sve ih znam, pratim svaku utkamicu i znam sve o njima. Poslednji put sam pričao sa njima, veoma dinamično posle prva dva kola play off-a i dva neuspeha u prva dva kola. Nakon toga smo se videli u “Kafanici” 45 dana kasnije, na proslavi titule, jer su posle tog razgovora nanizali 8 pobeda i pokazali i meni i svima koji su ih otpisali da su šampioni. I jesu, to su sjajni momci, sjani i uspešni sportisti, reprezentativci i šampioni Srbije!

Strah od poraza je prisutan kod većine uspešnih ljudi. Da li se Vi plašite poraza?

Plašio sam se. Plašio sam se i upravnog prava na studijama. Ali što bi rekao moj prijatelj Đole sa Salajke, poznatiji po prezimenu Balašević, “strahovi mladi umiru”. U nekim godinama shavtiš da strah potiče od nespremnosti i nepripremljenosti, pa i od nepripremljenosti da je poraz sastavni deo sporta. Poraz postoji i u životu. Poslu. Ljubavi.
Tragedija nastaje kada nisi spreman da prihvatiš da postoji i poraz. A postoji. Pa sve i da ga ne prihvatamo, poraz postoji. Na svu sreću, kada je sport u pitanju nisam došao u klub koji je bio šampion. Navikao sam se na poraze, na mangupe u sudijskim redovima i na svašta nesto. Navikli su se i oni na mene. Pa smo tu negde. Više je pobeda i pehara nego poraza.

Kakvi su Vaši ciljevi i planovi kada je reč o RK Vojvodina?

Nemam ih. Ovih dana treba da sednem sa svim ljudima koje sam ovde nabrojao, a koji su deo najbližih saradnika i da vidimo šta dalje. To nije samo pitanje za nas u klubu. To je pitanje i za Grad Novi Sad, Srbijagas, Univerexport, NS Seme i ostale sponzore. Trebali ovom gradu jak klub u Ligi Šampiona, treba li nam ovaj klub kao uzor drugima, kao uzor zdravog života ili nam treba klub na ovom sadašnjem nivou. Dakle to nije pitanje samo za mene. To je pitanje koje zahteva širi društveni konsenzus oko toga šta su budući ciljevi kluba. Kao što sadašnji uspesi nisu uspesi Đukića, Jevtića iz uprave, Popova ili Nikolića od igrača, već uspesi svih nas jer su to bili naši ciljevi, tako i sada želim da svi zajedno zacrtamo neke nove ciljeve kojima ćemo zajedno koračati, a kada ih ostavrimo to će biti naš zajednički uspeh i uspeh svakog od nas a ne moj lični upeh, ja to tako vidim.

Kako ste proslavili četvrti po redu pehar?

Burno, kao i svaki do sada, jer smo to svi zaslužili. Igrači koji su napravili niz uspeha, Boža Rudić, šef struke, koji je preuzeo tim na početku play off-a posle dva nesupešna kola, kada bi se malo ko prihvatio toga. Uprava koja je verovala u igrače i novog šefa struke. Ljudi iz stručnog štaba, kancelarije pa i navijači Vojvodine koji su došli u Beograd da nas bodre protiv Zvezde pa smo došli do toga da smo u Beogradu u zadnjem kolu imali više naših gledalaca i navijača u Šumicama nego na većini utakmica u Slanoj Bari. Zato smo zaslužili da slavimo.
Slava pripada pobednicima.

Otac ste dvoje dece da li su svesni uspeha koji postižete sa klubom?

Supruga zbog svih moji obaveza, a eto i brige za nečiju tuđu decu u klubu, najveći deo obaveza preuzima na sebe. Zato sam ja najbolji tata jer sve što je kod nje zabranjeno posle kod mene bude dozvoljeno. Šalim se, trudim se da budem pre svega dobar primer mojoj deci. Učim ih da budu dobri učenici, nikad najbolji. Da budu dobri ljudi. Oboje se bave sportom, mačevanjem u klubu “Mačevi i maske” i rangirani su u Mačevalačkom savezu Srbije. Sami su birali sport. I to individualni sport. To je njihov izbor i ja ih podržavam u tome.
Mihajlo je trenutno najmlađi mačevalac sa 6 godina, sa mačevanjem se bavi od svoje 4-te godine, jer je uz sestru počeo da trenira. Pokušavam da ih naučim da se uspeh u sportu ostvaruje kroz rad, uspornost, istrajnost, a da medalje i pehari koji svaki sportista krišom gleda na takmičenju dolaze kao produkt upravo rada i upornosti, a ne trenutne sportske sreće. Uostalom sreća prati hrabre i uporne. I ona voli lepo društvo.

Autor: Ivana Knežević
Foto: Promo

1 KOMENTAR

  1. Gagarinova…Tako je…
    Isao u Kostinu skolu. Dobar lik. Znam ga dugo.
    Nije bio bas najbolji fuzbos ali bolje mu ide rukomet i prica izgleda

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here