Milan Đukić: Titule su uvek velika čast i velika obaveza

Milan Đukić: Titule su uvek velika čast i velika obaveza

SHARE

Kao po tradiciji, unazad godinama, povodom velikih pobeda RKV radim intervju sa direktorom kluba Milanom Đukićem.

Odgovor na svako moje pitanje daje kratko, jasno, precizno, bez ustezanja i uvažavajući svaku osobu, pomenutu u razgovoru.

O čemu smo poslednji put razgovarali, imate priliku da pročitate u redovima koji slede…

Peta vezana titula, Vi kažete šta?

– Kažemo: USPEH i OBAVEZA. Veliki uspeh je osvojiti titulu državnog prvaka, ali je odbraniti četiri godine i napraviti niz od pet titula takođe veliki uspeh. On nas isto tako i obavezuje da i naredne sezone radimo još ozbiljnije, uvek vođeni našim motom da možemo uvek bolje. Priliku da se dokazujemo imaćemo u verujem u evropskim takmičenjima, SEHA ligi, domaćim takmičenjima. Zato i kažmo da su titule uvek i velika čast i velika obaveza.

Jeste li se plašili poraza?

– Daleko od toga da bilo ko od nas sportskih zaluđenika voli poraze ili da se trudi da se na njih navikava. Strah od poraza uvek postoji, ali više kao moto da bolje i više radiš, više se trudiš i na najmanju meru svedeš realne činjenice koje te vode u poraz. Mislim da smo kroz period koji je iza nas te strahove prevazišli. Ekipa momaka i stručni štab su pokazali da nemaju drugi strah, koji je opasniji od straha od poraza, to je strah od pobede. Svi koji se bave sportom znaju da kada jednom prebrodiš, a teško je, strah od pobede, mnoga vrata ti se otvaraju. Ova ekipa je u ključim utakmicama pokazala da niz trofeja eliminiše taj strah i na tome im čestitam.

Kako ste proslavili titulu?

– Burno kao i svake godine. Nakon utakmice sa Crvenom zvezdom proslavili smo interno u klubu, onako za nas, a nakon poslednje utakmice kada nam je uručen pehar državnog prvaka proslavu smo naparavili u restoranu Bata Pežo. Proslavili smo zajendo uprava, igrači, prijatelji kluba. Bilo je baš veselo, a razloga za slavlje smo imali, i daće Bog da i narednih godina slavimo i lepim povodima se okupljamo u junu.

Vaši igrači su relativno mladi momci, koliko su svesni uspeha koji ste postigli?

– Ova ekipa je bila spoj mladosti i iskustva. Ima tu momaka od 17 godina, ali i onih koji završavaju karijeru. To je dobar spoj. Od tih momaka od 16-17 godina očekujemo da kroz par sezona budu nosioci igre i zato su sada već priključeni prvoj ekipi. Verujem da je svako od njih svestan da uspeh i klub, ali i njih lično postavlja u jednu drugu dimenziju. Javnost obraća pažnju na šampione, menadžeri, klubovi, uostalom ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh, poznato je to.

Na koji način stimulišete igrače, a na koji oni vas?

– Rukomet je sport u kome nema puno novca, barem ne u Srbiji. Ovi igrači verujem pronalaze pre svega interes da se kroz Vojvodinu afirmišu, steknu ime i prezime u sportu, napreduju, usavrše, radeći sa vrhunskim trenerima i da kao formirani igrači krenu da grade inostranu karijeru. Verujem da im je to stimulans.

Da li se u rukomet dovoljno finansijski ulaže?

– Nažalost ne. Deo krivice snose i sami rukometni radnici a deo je svakako i na postavci sporta. Vojvodina mora uvek da istakne da Grad Novi Sad, i gradonačelnik i Sekretarijat za sport ono što u gradskoj kasi ima za sport zaista pravilno i po kriterijumima ulažu u sport. Ali kada je država i privreda u krizi malo novca ostaje koji se preliva u sport, ali nije to od skora, gotovo smo se navikli.

Koji su Vam planovi?

– Pre svega da stručni stab formira ekipu za sledeću sezonu, što pre. Da vidimo šta je sa Reginalnom SEHA ligom, a nakon toga da klub krene uobičajnom praksom priprema ekipe za sledeću sezonu. Sa jeseni nas očekuje svečana akademija jer ulazimo u sezonu 2017/2018. u kojoj klub slavi 70 godina postojanja. Lep jubilej u koji ulazimo sa pola poslednje decenije na tronu srpskog rukometa.

Da li i dalje mislite da sreća prati hrabre?

– Uveren sam da je tako. Rad i upornost ustvari donose rezultat. Ali doza sreće u sportu je neohododna pa sam uveren da sreća uvek prati hrabre, ili preciznije da to kažem, sreća prati radne, uporne i hrabre.

Podrška porodice, koliko je važna?

– Veoma kao i u svemu drugome u životu. Ja u klubu nisam profesionalno, pa svako moje odsustvo zbog rukometa je ustvari slobodno vreme koje bih provodio sa porodicom. Ali pošto su i klinci sportisti, bave se mačevanjem, znaju da je sport jedna vrsta zaraze, i često dolaze sa mnom na utakmice, pa uvek imaju nekog omiljenog igrača za koga navijaju…

Imate li neku poruku za kraj svim mladim ljudima koji su u sportu?

– Bavite se sportom sa idejom da budete zdravi i potpuno ostvareni ljudi. Neka vam sport bude način života, a nikako posao koji se odrađuje. Da li ćete na tom putu postati i profesionalni sportisti – to je veliko je pitanje. Zato sport neka vam bude način života.

Autor: Ivana Knežević
Foto: Privatna arhiva

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR