Povodom informacije da je Vladičanski dvor u Novom Sadu, koji je objekat od nacionalnog značaja, rekonstruisan mimo konzervatorskih pravila, našoj redakciji javila se Katarina Maksimov, predsednica Društva konzervatora Srbije kako bi javnosti saopštila da je za Društvo kojim predsedava u ovom trenutku poražavajuća činjenica da su Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture i Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada odgovorni za trajno oštećenje spomenika kulture, te da kulturno nasleđe u našoj zemlji nikad nije bilo ugroženije (o čemu više možete pročitati OVDE).
Drugu stranu priče pokušali smo da dobijemo i iz Eparhije Bačke, ali, od momenta pisanja prvog članka na ovu temu na našem portalu (koji možete pročitati OVDE), pa sve do danas, niko nije odgovorio na naše pitanje da li su stare pločice zaista bile u toliko lošem stanju da nije bilo moguće izvršiti njihovu popravku, već je bilo neophodno da se izvrši zamena sa novim?
Ipak, odgovor na ovo pitanje dobili smo iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, gde kažu da su, tokom izrade projekta restauracije fasade Vladičanskog dvora u Novom Sadu, dokumentovani različiti stepeni oštećenja keramičke obloge, nedostajuće površine i odvajanje pločica od podloge, uz veoma loše stanje livene ornamentike, te je nabavka novih zamenskih pločica bila neizbežna. O ovoj situaciji detaljnije smo popričali sa Zoranom Vapom, direktorom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji nam je otkrio da je nove pločice za Vladičanski dvor proizvela inostrana kompanija pošto domaće firme to nisu bile u stanju! Kompanija koja je isporučila nove pločice, a na osnovu originalnih uzoraka koji su im dostavljeni i na osnovu čijih parametara je urađena replika sa svim karakteristikama koje su bolje od postojećih i zadatih tenderskom dokumentacijom i na koje je pribavljen atest Instituta za Ispitivanje Materijala Srbije iz Beograda, je “Porcelanosa” iz Viljareala (Villarreal) pored Valensije (Valencia). Šta nam je Zoran još saopštio možete pročitati OVDE.
Kako dalje saznajemo, projektom je predviđen sledeći postupak demontaže keramičkih pločica sa fasada:
„Prilikom demontaže potrebno je postupati pažljivo kako bi se bez loma demontirao svaki komad pločice, ukoliko je potrebno pločicu skidati zajedno sa malterom. Кoristiti odgovarajuće alate: dleta, električne rotacione ploče za zasecanje maltera i dr. Nije dopušteno korišćenje pikamera. Vršioci stručnog, konzervatorskog i projektantskog nadzora u saradnji sa izvođačem učestvovaće u sortiranju pločica koje će biti ponovo korišćene i otpada. Čuvaju se cele pločice ali i oštećene pločice i sečene pločice, koje će se pri postavljanju koristiti za ukrajanja i za manje vidne površine (površine na visini, ispod balkona, uz ivice elemenata od veštačkog kamena i slično) Po spuštanju na tlo pločice se čiste od maltera sa zadnje strane žičanom četkom, bočne strane čiste se špahlicama i četkom, lice pločice čisti se mekom četkom. Nakon mehaničkog čišćenja pločice se peru četkama u vodi i ispiraju. Nakon sušenja slažu se na palete, pakuju u foliju i deponuju na bezbedno mesto do ponovne ugradnje. Po utvrđivanju količine pločica koje su na raspolaganju za ponovno postavljanje, označiće se površine koje će biti obložene originalnim pločicama. Obračun po komadu skinute pločice“, kaže Rastko Vlajković, arhitekta konzervator iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Kako nam Rastko objašnjava, izvođač radova je pre godinu dana predao pločice koje su u komadu skinute sa istočne fasade, i koje su lagerovane u porti Saborne crkve.
“Broj predatih pločica iznosio je 2.939 komada petougaonih pločica i 1.638 komada kvadratnih pločica. Osim toga pripremljen je i deo većih komada pločica koje su veličine ½ do ¾ veličine koje se mogu koristiti za ukrajanje. Ukupno je sa istočne fasade predato oko 50% pločica u različitom stepenu očuvanosti i predviđeno je da se količina koja se bude mogla kvalitetno restaurirati iskoristi na zapadnoj i južnoj fasadi”, pojašnjava Vlajković.
Međutim, Novosadska istoričarka umetnosti u penziji Donka Stančić, koju je ovaj slučaj veoma potresao, tvrdi da je rekonstrukcija u tom obimu bila bespotrebna.
Naime, naša sagovornica je čitav svoj radni vek posvetila proučavanju baštine Novog Sada, a autorka je knjige o Vladimiru Nikoliću – projektantu Vladičanskog dvora.
U razgovoru za portal Nova.rs, Donka je stala u odbranu ovog spomenika kulture i prva misao koja joj se otima je: “Jadan Vladičanski dvor, to je skandal”.
“Toj fasadi ništa nije falilo, nije bila potrebna obnova, barem ne ovakva kakva je sada izvedena – 95 odsto te fasade je bilo zdravo i trebalo je ostaviti u originalu iz 1901. godine. Mi konzervatori postojimo da popravljamo staro, a ne da samo polupamo, srušimo i da pravimo novo kako je to uradio Pokrajinski zavod. Odgovornost za ovaj skandal koji se desio u Novom Sadu je do Pokrajinskog zavoda i uprave Eparhije bačke”, ističe istoričarka umetnosti iz Novog Sada koja za naš portal dodaje:
“Neka oni nama dokažu tu derutnost u obimu 100% zbog koje su morali sve da olupaju i zamene novom neodgovarajućom oplatom. Stara oplata je bila debljine 2 cm, dok je nova debela tek 1 cm. Istina, dekorativna oplata na nekim partijama oko prozora pokazivala je znake dotrajalosti i ona je tokom proteklog vremena nekoliko puta sanirana”, kaže Donka i ističe da je poseban cinizam to što su sredstva za obnovu dvora dobijena kako bi se Novi Sad predstavio kao Evropska prestonica kulture za 2021. godinu.
“Kada je srušeno pet trščara rekla sam da Novi Sad ne zaslužuje titulu Evropske prestonice kulture, a uništavanje Vladičanskog dvora ovaj moj stav sada podupire. Da postoje prioriteti izdvajanja novca za uređenje grada i potrebe građana drukčije bi se ponašali sa našim novcem. Da ima nekog o tome da misli ne bi dvorište Jodne banje, koje je, takođše, spomenik kulture izgledalo kao scena iz horor filma, a preko njega svakodnevno prolaze, dolazeći na terapiju reumatičari, polomljeni i u svakom smislu iscrpljeni i bolesni ljudi”, priča gnevno naša sagovornica.
“Vladičanski dvor je značajno delo iz opusa arhitekte Vladimira Nikolića. Na njemu su primenjena stilska pravila profesora Teofila Hanzena, čiji su nastavljači bili članovi bečkog Hanzenovog kluba kojima je i Nikolić pripadao. Uz arhitektonski i neosporan istorijski značaj nije se smelo dogoditi da bude sprovedena obnova bez stručnog odbora koji bi stao iza svih neophodnih procedura od utvrđivanja stepena ugroženosti do praćenja tokova novca. Istina, da je bilo odbora obnove ne bi ni bilo, ali pošteni odbori više ne postoje jer ‘nisu u modi'”, naglašava za NsHroniku istoričarka koja se u razgovoru za Novu.rs zapitala koji su to stručnjaci iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture mogli to da dozvole.
Istoričarka umetnosti dodaje i da ceo slučaj i njegovu pravu pozadinu treba ispitati.
“Ovaj posao, ne treba biti naivan, nije urađen tek tako. Ovaj posao je sa namerom urađen. A to neke nadležne službe ove države treba da ispitaju. Zbog čega je upravo ovo urađeno i koliko su miliona Grad i Pokrajina dali za posao koji je potpuno bio nepotreban. Iskorišćen je Novi Sad kao prestonica kulture da se to uradi, da bi neko verovatno zaradio. Nedopustivo je da se sve to radi na štetu spomenika kulture i zato me sve to jako nervira”, zaključuje Donka Stančić.
Autor: NSHronika
Foto: NSHronika, Printscreen
