Biljana Savić: Tek kada naiđete na prave probleme shvatite koliko je teško...

Biljana Savić: Tek kada naiđete na prave probleme shvatite koliko je teško živeti bez porodice i prijatelja

SHARE

biljana savic

Nespremna da napravi kompromis i odrekne se jedne od svoje dve velike strasti – školovanja ili sporta, Novosađanka Biljana Savić spakovala je kofere i hrabro krenula put Amerike, zemlje koja je nudila odgovor i rešenje za problem u kom se našla, kako bi nadogradila svoja znanja i veštine, ali i proširila vidike i spoznala sebe. Iz redova koji odišu gotovo opipljivom nostalgijom, čitaoci portala NsHronika.rs mogu saznati kako su izgledali njeni prvi dani po dolasku u novu sredinu, šta je to što je oduševljava kod novih sunarodnika, kako se bori sa tugom za domom i šta je to što joj najviše fali tamo u velikoj Americi, u gradu nadomak velelepnog Njujorka.

01751_1024

Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?

Otišla sam u januaru 2011. godine. Želela sam da nastavim da se bavim sportom tokom studija, a to u Srbiji nije bilo moguće budući da je većina odbojkaških klubova organizovana po principima profesionalnih timova. S obzirom na to da je moja odluka bila da odbojku nastavim da igram isključivo iz ljubavi, a ne sa željom da mi to bude karijera, rešila sam se da odem u Ameriku, gde je takva opcija bila moguća.

IMG_3307_1024

Čime se baviš i da li je Amerika zaista zemlja u kojoj su snovi na korak bliže realnosti?

U maju 2014. završila sam osnovne studije, i odmah nakon toga, na istom Univerzitetu, upisala sam master studije sa usmerenjem na računovodstvo. U to vreme počela sam i praksu u struci, u jednoj maloj, porodičnoj računovodstvenoj firmi blizu Njujorka. Tu sam dobila i posao, pa se danas bavim revizijom. Smatram da je Amerika zemlja u kojoj su “tuđi” snovi na korak bliže realnosti. U Americi lepo žive vredni i uporni ljudi, ali je život mnogo drugačiji od onog koji mi živimo u Srbiji, i kao takav zapravo ne odgovara velikom broju naših ljudi. Ne bih volela da ovo bude protumačeno pogrešno jer nema ničeg lošeg u tome što sanjamo drugačije snove, ali mislim da život kojem mi uglavnom težimo nije ostvarljiv u Americi. Tamo nema prelistavanja jutarnjih novina uz kafu, nema “Makijata” za popodnevnu trač partiju ili odlaska kod bake na nedeljni ručak. Tamo se živi brzo, radi dosta i mnogo se manje “merači” nego u Srbiji. Onako kako ja to vidim, našim ljudima se sviđa finansijska stabilnost i nezavisnost koju američka otvorenost prema razlikama i novinama donosi, ali je sve to kratkog daha zbog čega se veliki broj njih odluči na povratak u Srbiju.

140510_139Graduation_w_1024

Koliko te je odlazak promenio i da li je to najveća životna avantura u tvom dosadašnjem životu?

Studije na koledžu u Americi definitivno jesu avantura koja se ne zaboravlja. Svi smo gledali fimove u kojima se studenti ludo provode, i taj deo jeste super. Ali ono što retko kad pokažu je količina rada i truda koju je potrebno uložiti kako bi sve to bilo tako zabavno kao što izgleda. Tu su jutarnji i kasnovečernji treninzi, mnogobrojne utakmice, putovanja, odsustva sa predavanja, ponoćne predaje radova, i za one najambicioznije, neki poslić sa strane za džeparac. Usled svega toga mlad čovek se svakako promeni i uozbilji. Ja sam počela da primećujem da sam se promenila kad mi je peglanje postalo svakodnevnica a odlazak u krevet već oko 10 pravi užitak.

IMG_5399_1024

Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?

Ono što me svaki put iznova oduševi jeste otvorenost ovdašnjih ljudi prema svemu novom i drugačijem. Svi su vrlo fleksibilni i gotovo nezainteresovani za beznačajne stvari. Ne gube vreme brinući da li im se odeća slaže dokle god služi nameni. Neopterećeni su drugim ljudima i tuđim bogatstvom. Brinu svoje brige i dosta ulažu u sebe. Naši ljudi često kažu kako Amerikanci nemaju nikakav osećaj za modu, sa čime se i sama slažem, ali to pravdam činjenicom da su koncentrisani na neke druge, možda vrednije stvari kao što je napredak u karijeri ili lično usavršavanje. Ne sude ljudima jer su drugačiji već, naprotiv, podržavaju razlike i radi su da pomognu svakome ko se zbog svoje različitosti nađe u problemu.

DSC04289_1024

Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?

Ja imam tu sreću da živim blizu posla pa ne gubim vreme na putovanje. Ustajem oko 7 i obično se u toku doručka čujem sa porodicom i prijateljima. Radno vreme mi je od 9-17, uz pauzu za ručak od sat vremena kad obično sa kolegama odem u neki obližnji restoran, ili ponesem hranu od kuće pa ručamo u parkiću preko puta posla. Nakon radnog vremena uglavnom idem na trening u teretanu ili na zumbu. Iako nisam više aktivno u odbojci, postoje određene rekreativne lige gde sa timom odigram po koju utakmicu nedeljno. Četvrtak i petak su rezervisani za odlaske na “happy hour” posle posla dok je vikend obično u znaku nabavki za narednu nedelju, nekog roštilja ili okupljanja sa društvom. Iako i dalje nemam veliko društvo, budući da sam se tek preselila u novi grad, živim dovoljno blizu fakulteta na kom sam studirala pa ponekad posetim staro društvo u kampusu. U Americi retko kad imam dovoljno slobodnog vremena, ali ako ga i nađem, biram da se čujem sa prijateljima iz Srbije jer nam vremenska razlika nikako ne pomaže da održimo kontakt.

thumb_IMG_1235_1024

Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?

Na početku je bilo najlakše. Sve vam je novo, drugačije i zanimljivo, a uz to ste radi da istražujete, probate, vidite… Tek kada naiđete na prve probleme i nedoumice shvatite koliko je teško živeti bez porodice i prijatelja. Ja sam imala tu sreću da sam sa svojom prvom cimerkom uspostavila sjajan odnos pa sam sa njom živela narednih pet godina. Ona mi je ujedno i najbolji prijatelj ovde koji mi pomaže kad je najteže, ali udaljenost od porodice je nešto na šta se još uvek nisam navikla. Teško je kad morate sami da donosite neke odluke koje ste navikli da delite sa najbližima. Teško je da proslavljate rođendane preko Skypa, slavite pobede Olimpijaca gledajući slike na Facebook-u i lomite česnicu bez porodice. Ja se trudim da nadomestim svoje odsustvo tako što se redovno čujem sa roditeljima, bratom, i prijateljima, ali sve u svemu, uopšte nije lako. Mnogo puta preispitujem svoju odluku da odem, koju sam donela te 2011. godine, i iako mi svaki put kada se vratim u Srbiju bude jasno zašto sam tako rešila, opet postoji žal za svim što propuštam dok sam “preko bare”. Sve je to jedan veliki kantar, ali uz podršku najmilijih bude malo lakše.

September11 215_1024

Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?

Mnogo. Ovde se pre svega mnogo više radi. Ljudi rade i po dva, tri posla. Brzo se živi, jede, spava. Izlasci su potpuno drugačiji nego kod nas. Ja sam rođena Novosađanka i kao takva imam određene navike – šetnja Zmaj Jovinom, kejom, Štrand vikendom, sladoled u poslastičarnici, lagani hod ruku pod ruku, pijaca subotom ujutru, supe, sosa i mesa nedeljom… Ovde nema šetnje i spontanosti. Sve je daleko pa se dosta vremena provodi u putovanju. Nema onog “ajde siđi na 5 minuta”, ili “idemo časkom do Đave na kafu”. Uglavnom se druženja svode na organizovana okupljanja kod nekog na roštilju, odlazak u kupovinu ili izlete, gde opet idete kolima.

DSC03937_1024

Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?

Često. Pogotovo sada, gledajući uspehe naših sportista. Najviše volim da gledam mečeve Srbije kada igramo sa Amerikom, uz američko društvo. Uživamo bodreći svako svoju ekipu uz neki zdrav stav i humor. Teško je zadržati svoj identitet kada se trudite da se što više i bolje prilagodite sredini u kojoj živite. Imam sreću da poznajem par naših ljudi u okolini pa se zajedno borimo da prevaziđemo žal za onim lepim stvarima iz Srbije. Slušamo našu muziku, čuvamo neke običaje, i kad je najteže gledamo da se držimo zajedno. Uz to, mama mi pošalje vegetu i tursku kafu pa žurka može da počne.

IMG_3266_1024

Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?

Najviše mi nedostaje kafica sa mamom, provodi sa bratom i društvom, i šetnja pod ruku sa tajom. Vožnja biciklom, ručak kod bake, Štrand leti, Zmaj Jovina… Roštilj posle izlaska, kartanje, roleri, pozorište, koncerti, festivali. Nedostaje mi mamin osmeh kad otvorim vrata od stana, bratov zagrljaj od kog mi krcnu leđa, i tatino ponosno držanje dok šetamo Dunavskom. Fale mi i trač partije sa prijateljicama, sedenje na klupicama, Exit… Do sad sam imala prilike da dolazim dva puta godišnje, leti čak da ostanem i do tri meseca, ali to više neću biti u mogućnosti. Planiram da se vratim na zimu sledeće godine, a nadam se da će me moj lepi Novi Sad čekati kao i do sada… uz osmeh, natenane…

September12 183_1024

SAM_2694_1024

0336 copy_1024(1)

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR