Želela sam da odem u novo. Putovala sam mnogo po Evropi i želela sam nešto potpuno drugačije. Aplicirala sam za stipendiju Vlade Indonezije i otišla 2010. na Master studije na Univerzitet „Airlangga“ (UNAIR), u grad od šest miliona stanovnika – Surabaju“, priseća se naša sugrađanka, sada na norveškoj adresi, Svetlana Tanurdžić.
„Teško je taj broj stanovnika tako jasno iskazati, sa obzirom da je Surabaja drugi po veličini grad u četvrtoj najmnogoljudnijoj državi na svetu. Indonezija ima 240 miliona stanovnika i oko 70 odsto živi na Javi- površinski oko dve trećine bivše Jugoslavije“- objašnjava nam Svetlana.
Koje si utiske ponela iz te nama kako geografski, tako i kulturološki prilično egzotične države? Šta je na tebe ostavilo najjači utisak i da li bi se vraćala u tu, čini se, čudesno lepo zemlju?
Sletela sam u Džakartu posle 12 sati leta u oktobarskoj jakni i na izlazu sa terminala gotovo me je oborio na zemlju lepljivi topao vazduh. Sigurno je bilo 35 stepeni. Oko mene desetine Indonežana pritrčava… Šok. Prelaz na nacionalne letove i u Surabazu sam stigla posle sat vremena leta. Taj put od aerodroma sa mojim profesorom pamtim detaljno. Do juče sam bila među crnim njivama, a danas sam preletela ponovo aktivan vulkan Merpati.
Volela sam miris jutra u Indoneziji. Konstantnu srdačnost i dobrodošlicu. Zavolela sam i protokole – koji traju satima. Zavolela svu decu koja trče za mnom po ulici. Davila se u zalogajima svežeg ananasa i manga. Uživala posmatrajući ekonomsku ekspanziju.
Potom je usledila Norveška, koliko dugo ste već tamo, kako se snalazite i da li postoji nešto zajedničko u životu ljudi na tim različitim geografskim širinama- dužinama?
Posle Indonezije, boravila sam kratko u Skoplju. To je balkanska priča uz odličnu klopu, pa sam sa suprugom otišla u Finsku. Posle godinu dana prelepe Finske, moj suprug je promenio posao i doselili smo se blizu Trondheima u Norveškoj, a sada već devet meseci uživamo u Bergenu.
Još jednom sam na Master studijama, ovoga puta studiram na Univerzitetu u Bergenu na norveškom i engleskom jeziku i izučavam medije na Institutu za informacije. Odličan je program, a uslovi studiranja su magični. Svakog dana idem u biblioteku. Dete odvedem u vrtić i onda u univerzitetskoj biblioteci čitam satima. Dostupna je literatura iz celog sveta. Čist užitak. Studije su skoro besplatne ukoliko Univerzitet prihvati prijavu. Za ceo semestar uplata je 60 evra po studentu i time su podmireni svi troškovi biblioteke, ispita, izdavanja dokumenata od strane fakuleta. I markica za gradski je 30 odsto jeftinija, dostupan je bazen u Studentskom centru, refundiraju se visoki troškovi medicinskih usluga i još svašta lepo iz ugla studenta koji baš voli svoje studije.
Za razliku od Indonezije, o kojoj prosečni Novosađanin baš i ne zna puno, kada je o Norveškoj reč, tu se već mogu čuti razna mišljenja. Jedno od uobičajnih je da se samo treba nekako dovući do tamo i život može da počne… Čeka te super plaćeni posao, životni standard izuzetan, sve neki fin i kulturan svet… Da li je baš tako?
Svet je super fin i kulturan, kada si i ti. Nekultura u Norveškoj ne prolazi. Nadasve praktičan i odgovoran narod kao i svi Skandinavci. Kupuje se kvalitetno. Letuje se kvalitetno. Sve je pod kontrolom.
Zaista su besmisleni naslovi koji se bombastično ponavljaju na domaćim medijima. Naravno da je divno ako neko iz Srbije nađe posao i doseli se – držim palčeve, ali nisu plate astronomske. Jesu iz ugla srpskog državljanina koji skoro da i nema platu. Ali život u Norveškoj je skup. Naftna industrija grca od kada je pala cena nafte. Samo je nacionalna kompanija Statoil je otpustila prošle godine 1.900 radnika, a najavljuju otpuštanje još 12.000 inženjera do 2016. A ovde se najave ne donose olako i bezrazložno.
Inače, apsolutno za sve profesije neophodno je poznavanje jezika, minimum B1 B nivo. Diploma ili sertifikat neophodni su za apsolutno svaki posao. Čak su i čistačice obavezno sertifikovane. Naša vozačka dozvola ne važi, a novo polaganje je oko 2.200 evra.
Srbi u Norveškoj mogu da ostanu i traže posao samo ukoliko dokažu da imaju novac za izdržavanje tokom šest meseci i ukoliko je struka na listi deficita u državi. Po otkazu, a samo sa boravišnom i radnom dozvolom, nemamo pravo na novčanu pomoć države. Norveška je jasna, tiha i ponosna. Izuzetno lepa država.
Osim bogatstva, jedna od nezaobilaznih tema kada se pomene Norveška jeste i za ovdašnje prilike čini se nešto liberalnije vaspitavanje i obrazovanje dece. Pretpostavljam da je istina, kao i uvek, negde na sredini, a kako tebi, kao majci jednog dečaka, sve to izgleda? Šta bi izdvojila kao prednosti, a šta kao nedostatke?
Divno postati prijatelj sa svojim detetom. Divno je komunicirati. Čak i kada ispipava granice. To shvatiš kada živiš u državi u kojoj je stres – u poređenju sa Srbijom – smešan.
Moj sin Maksim ima 22 meseca i spava napolju u kolicima u zabavištvu svakog dana od septembra.
Norveška deca žive sa prirodom i u prirodi. Generalno se nacija bavi sportom i neguju odnos čoveka i prirode. Naravno da roditelji fizički ne kažnjavaju decu. Ona odrastaju i imaju svoje faze i prohteve, a roditelj je tu da ih prepoznaje, usmerava prihvata ili objasni zašto neke stvari jesu a neke nisu dobre. Deca su deca da bi ih mi učili i voleli. Strpljenje i doslednost su najbitnije metode.
Kakav je “običan čovek” u Norveškoj, da li si uočila neke sličnosti sa nama, a gde se kriju te male, a ogromne razlike? Da li su otvoreni i koliko je tebi, kao dođošu, teško da se uklopiš i sklapaš poznanstva?
Norvežani su praktični. Ne polažu toliko na estetiku koliko na funkcionalnu upotrebu svega. Bitan je kvalitet. Takav je bio moj deda. Eto sličnosti. Vode računa o zdravlju, hobijima, zadovoljstvu. Visoki su. Devojke nisu „napucane“ nego su izrazito lepe, vitke, zategnute i nasmejane. Izuzetno su retke prenašminkane barbike u toku dana. I izbor rekreacije toliko bogat, da ljubiteljima fizičke aktivnosti sigurno nije dosadno.
Na šta se najteže navikavaš i šta ti novosadsko najviše nedostaje?
Fali mi dobar espresso i čaša vina. Mislim i nosim moju novosadsku ekipu sa mnom gde god mrdnem, ali težak je život bez „Bezeca“, nekoliko spojenih stolova i nas đuture. Naravno da mi fale mama Branka i tata Mile, strika i strina, Vuki, Milutin, Tisa, Sara. A danas baš mislim na moj Srbobran. Izgaram za veče u „Cabbageu“ sa Mici, Mi Mu i Adrijanom. Mislim i na Bećarac, ali i na Šociku.
Iako si fizički već duže vreme izmeštena iz ovdašnje svakodnevice, vesti o tome šta se ovde dešava naravno stižu do tebe. Kako se nosiš sa njima i da li ti svi ti kilometri u tome pomažu ili odmažu?
Prestala sam da čitam. Pogađalo me je i pogađa me, ali ko sam ja sa strane da solim pamet. Otišla sam- ćutim. Ako pitaš, žalosna je glad, nemaština, zgaženo obrazovanje i zgažene porodice i tako godinama. Nismo nigde. Ni priznati, ni nesvrstani.
Da li te muči nostalgija i koliko često poželiš da se vratiš?
Jednom godišnje da dođem, u kofer strpam sve koje volim i pobegnem čak do sledećeg jula. Pa u oktobru mi je zamirisao Srbobran, alergiju na prašinu vučem još iz „Dnevnikove“ Novosadske hronike. Otplakala sam profesora Jana Brizu i proslavila Perino i Marinino večanje. Jedva čekam da vidim našu novu bebu Mašu Grandić i grickam čvarke iz Ruskog Krstura… Vidiš, tu sam ja još.
Autor: Jasna Budimirović
