Početna Danas u gradu Novosađanin sa 70 godina istrčao Njujorški maraton – sve krenulo iz dvorišta...

Novosađanin sa 70 godina istrčao Njujorški maraton – sve krenulo iz dvorišta tokom pandemije

Ivan Živković je penzioner iz Novog Sada. Međutim, umesto stereotipne lagane šetnje u parku, Ivan se odlučio za nešto aktivniji hobi – trčanje.

Živković je najstariji državljanin Srbije koji je ove godine istrčao Njujorški maraton.

A sve je krenulo iz sopstvenog dvorišta, gde je jedino mogao da trči, jer zbog pandemijskih mera nije mogao da napušta kuću. Sada mu je san da istrči šest velikih svetskih maratona.

Nije delovalo da će ovaj majstor za rasvetu, koji je radni vek posvetio Radio-televiziji Novi Sad, istrčavati 42 kilometra u svojoj 70. godini. Kako priča u razgovoru za 021.rs, nikada se nije ozbiljno bavio sportom, ali bi svaki put kada bi ugrabio dovoljno vremena nedeljom, otišao na Frušku goru i planinario.

Njujork je u ovoj priči pređeni cilj, traka koju presečete telom. I mnogi bi se složili da je start Njujorškog maratona bio na Staten Ajlandu, u blizini Verazano mosta, ali za Ivana Živkovića start je bio u sopstvenom dvorištu, gde je istrčao prvi maraton u svom životu.

“U aprilu prošle godine je trebalo da se organizuje Fruškogorski maraton, ali je zbog pandemije i mera odložen. Tog dana kada je trebalo da bude održan, negde oko pola 11, setim se da bih bio na Fruškoj gori u tom momentu. Ja se spakujem, uzmem cipele za šetnju, ranac sa slaninom, vinom, stvarima koje inače nosim, i krenem da se vrtim u krug po svom dvorištu koje ima nešto manje od 100 metara. Naravno, vidim, komšije gledaju, češu se, misle se šta sad ovaj radi. Posle jedno tri sata šetnje shvatim ja da će to potrajati, izujem se, obujem patike, spustim ranac i počnem da trčim taj krug od 100 metara. Telefon mi broji korake, tu mi je porodica koja roštilja, zeza se… Kada sam bio na 42. kilometru, oni su se potrudili, obezbedili mi traku, pa sam i prošao kroz nju. To sam podelio na Fejsbuku, objavu je video Nenad Sudarov, direktor Fruškogorskog maratona, i onda su mi doneli redni broj pod kojim bih nastupio, majicu, vino i to je bio lep gest. Tako da, prvi maraton sam istrčao u dvorištu kuće”, priča Živković.

Slast istoka

Nakon maratona u svom dvorištu, Ivan Živković uspeo je prošle godine i da istrči maraton u Istanbulu. Tu je bilo raznih peripetija, jer je postojala starosna granica. Kada već maraton nije trčao kada je bio mlađi, ovaj Novosađanin se morao učiniti mlađim. Pokušali su da malo “preprave” podatke, da bi na kraju, nekako, fotokopirali broj i Ivan se našao među starterima.

“Interesantno je bilo to što su svi trkači imali čip kojim bi se evidentirali na prolazima. Kada protrčiš onda za tobom zapišti. To ja, naravno, nisam imao. U početku, kada nas je mnogo zbijeno, to i nije problem, ali kasnije se stvari razrede, trčite sami. Tako da sam na nekom 30. kilometru morao praktično da čekam nekoga kako ne bih sam prošao kroz čekpoint, jer ništa ne bi zapištalo. Jednom se dogodilo da sam sačekao drugog učesnika, prošli smo zajedno, ali ništa se nije čulo. Međutim, niko nije obraćao pažnju i ja sam taj maraton završio”, kaže Živković.

Kada se vratio u Novi Sad, njegov zet Minja Bolesnikov pohvalio se prijateljima kako mu je tast istrčao maraton, zbog čega su bili ujedno i oduševljeni i zabezeknuti. Pitali su šta je sledeće, a Ivan je, više iz šale, odgovorio – Njujork.

Project November

Na jednom od malih maratona na kojima je učestvovao, nakon što je stigao do cilja, zapitao se da li postoji neko društvo u Novom Sadu koje bi vežbalo napolju. Uskoro je i saznao odgovor – neko je mislio kao i on. Upoznao se sa društvom “November project”, što je praktično pokret besplatnog fitnesa.

“Društvo se okuplja utorkom i petkom. Utorkom kod stepenica u podnožju Petrovaradinske tvrđave i trči se do sata i nazad, i uzbrdo i nizbrdo, a petkom kod saletle u Dunavskom parku ili kod spomenika ‘Porodica’. Prvi put kada sam došao, umro sam. Ubrzo mi je postalo prihvatljivo i više ne izostajem, bez obzira na vreme. Malo se vežba, malo se trčkara, do sedam ujutru ste gotovi, pa kud koji mili moji”, nastavlja Ivan Živković.

Razglednice

Gradski maratoni nude priliku učesnicima i da se upoznaju sa gradom. Naravno, na 35. kilometru verovatno malo njih obraća pažnju na arhitekturu Beča ili Sarajeva.

“U srcu mi je ostao Split, koji sam istrčao u februaru prošle godine, neposredno pred zatvaranje. Bilo je fantastično, prođeš čitav grad, vidiš sve. Tako je i u Njujorku, pređeš 42 kilometra, vidiš gomilu objekata. Sofija je bila teška, dosta topao dan, a trčali smo bulevarom dugim nekoliko kilometara, koji je bio prazan, pa ideš sam, nikoga oko tebe. Vratio bih se u Varnu, ona je bila fantastična, idete pored mora, pa kroz parkove, po pesku. Ali, ne vidite baš uvek grad. Kao kad teniseri odu na turnir, zadrže se u nekom gradu dok traje i onda idu dalje. Slično je i sa maratonima, donekle upoznamo grad, ali nije turističko šetanje nogu pred nogu”, objašnjava Ivan.

Konačno, Njujork

“Još uvek traje to uzbuđenje, neka euforija”, kaže Ivan na pitanje o Njujorku.

Međutim, svemu je prethodila prava akcija i to ne samo po pripremama za istrčavanje 42 kilometra. Bilo je tu problema zbog kojih bi neki odustali, problema sa vađenjem vize, jer vam je razgovor zakazan za 2023. godinu, loših znakova, pitanje sredstava. Tu se u priču ponovo uključuje zet Minja, koji organizuje kampanju prikupljanja donacija kako bi Ivan u svojoj 70. godini, na 50. godišnjicu od osnivanja, istrčao jedan od najpoznatijih svetskih maratona.

“Ti daješ nešto i taj te osećaj ispunjava, osećaj davanja je lepši od osećaja primanja”, dodaje Ivan.

Kroz finiš Njujorškog maratona je protrčao, ali tu ne staje.

“Planovi za dalje su Boston, Čikago, Berlin, London i Tokio. Kad tih šest svetskih maratona istrčiš, onda dobijaš jednu objedinjenu medalju. Ako ti se to dogodi u Tokiju, da ti Tokijski maraton bude šesti, onda te sledećeg dana car dočekuje u carskoj palati i lično ti uručuje medalju”, zaključuje priču Ivan Živković, penzioner i maratonac iz Novog Sada.

Izvor: 021.rs
Foto: Facebook / Split Maraton