Maturski tabloi i ove godine pretvaraju Novi Sad u galeriju na otvorenom – spoj tradicije, kreativnosti i mladalačke energije. Izrada ovih jedinstvenih uspomena u Novom Sadu i Vojvodini traju duže od jednog veka, a kako su maturski tabloi nekada izgledali i zašto je važno sačuvati praksu da svake godine ulepšavaju naš grad, razgovarali smo sa Čarnom Milinković, direktorkom Muzeja Vojvodine.
“Počeci izrade maturskih panoa (tabloa) vezuju se za kraj 19. veka. Ne zna se sa sigurnošću čije je nasleđe, ali pošto se običaj zadržao u Vojvodini može se uzeti za pretpostavku da je reč o nasleđu iz perioda Austrougarskog carstva. U Novom Sadu, svakog maja meseca, kao i juna, izlozi prodavnica budu ulepšani novim maturantima, koji postaju ukras i ponos kako našeg grada, tako i njihovih roditelja”, rekla nam je direktorica Milinković na početku razgovora.
Po čemu su se panoi iz tog perioda razlikovali od današnjih?
– Nekadašnji panoi su se značajno razlikovali od današnjih, prvenstveno zbog tehnoloških mogućnosti, ali i same svrhe. Prvi panoi s kraja 19. i početka 20. veka nisu pravljeni za javne izloge, već su osmišljavani kao poklon jedne generacije razrednom starešini u znak zahvalnosti za sav njegov trud i rad sa njima. Bili su različitih dimenzija i čuvani su u domovima profesora. Fotografije su bile izuzetnog kvaliteta i nekada su bili angažovani čak i dvorski fotografi.
Zbog čega je važno održavati tu lepu tradiciju i danas?
– Negovanje ove tradicije važno je jer povezuje zajednicu i ističe značaj obrazovanja. Stariji građani se vraćaju sećanjima u svoje maturske dane, dok sam grad odaje priznanje mladim ljudima za uspešno završenu važnu životnu stepenicu. Takođe, maturanti kroz timski rad i osmišljavanje koncepta panoa iskazuju svoj duh, kreativnost i zajedništvo po kojem će ostati upamćeni.
Muzej Vojvodine je organizator putujuće izložbe “Ispit zrelosti” koja prikazuje istoriju matura i đačkog života u protekla dva veka.
Kakvo je interesovanje publike i koja su najčešća pitanja? Šta ste vi i vaše kolege novo naučili pripremajući tu izložbu?
– Izložba „Ispit zrelosti – Maturanti vojvođanskih gimnazija od polovine 19. veka do 60-ih godina 20. veka“ nije pravljena da bude putujuća, ali je spontano postala usled velikog interesovanja kako kolega iz drugih muzeja, tako i publike. Trenutno se izložba nalazi u Narodnom muzeju u Nišu odakle će se u junu seliti u Gradski muzej Vršac. Tamo će biti njeno deseto postavljanje od 2019. godine kada je prvi put prikazana novosadskoj publici.
Posetioci, a naročito mlađi, najčešće pitaju kako je izgledao svakodnevni život đaka bez tehnologije, kakve su bile kazne za neposlušnost, te kako su se devojke i mladići oblačili za proslavu mature u prošlim vremenima. Starije generacije uglavnom traže lica svojih predaka ili poznanika na izloženim starim tabloima. Tokom pripreme izložbe i istraživanja arhivske građe, školskih izveštaja i zapisnika, detaljno su rekonstruisana pravila školskog sistema. Prikazano je koliko je sam ispit zrelosti bio ozbiljno pripreman, ali i to da su se prelomne 1960-e godine nametnule kao period kada proslava mature dobija moderan oblik (žurke, muzika, opušteniji pristup) koji i danas prepoznajemo.
Možete li nam ispričati neku zanimljivost u vezi sa tradicijom maturskih panoa baš u Novom Sadu?
– Nekada su gimnazijske klupe bile rezervisane samo za dečake, stoga su na maturskim tabloima bile izložene samo njihove fotografije. Devojčice su mogle vanredno da se školuju, a pravo izlaganja svoje fotografije na tablou su dobile tek početkom 20. veka. Na najvrednijem i najlepšem sačuvanom tablou koji se nalazi u zbirci Školstvo Muzeja Vojvodine, godine 1904. osvanula je i fotografija devojčice koja je bila uvršćena među brojne dečake. Reč je bilo o Ani Mihaldžić, ćerki prote Mihaldžića, koja nije bila jedina maturantkinja u generaciji tadašnje Srpske velike pravoslavne gimnazije (bila je treća), ali je bila prva devojčica čija je slika upotpunila i ulepšala tadašnji maturski tablo.
