Ove godine se navršava 50 godina otkako je počela da se jede pica u Novom Sadu i našem regionu, na prostorima bivše Jugoslavije. Milorad Stošljević, poznatiji kao Mile Pica, još davne 1973. godine otvorio je prvu piceriju “Napoli” kod socijalnog. Od prvog momenta otvaranja picerije bila je to nečuvena senzacija, nezapamćena na našim prostorima. Čekalo se u redovima, satima, da se proba to novo jelo, pica, čije ime se često od srama nije smelo ni izgovoriti. Mile Pica je posle “Napoli” picerije “držao” kultna ugostiteljska mesta kao što su “Točak”, “Kec”, “Akvarijus”… čak i “Breakpoint” restoran na Floridi, sve do današnjeg “Gardena”.
Na samom početku razgovora sa Miletom, stavio mi je do znanja da izbegava da ide tamo gde ga pitaju samo o pici jer ga uvek pitaju jedno te isto i da uvek jedno te isto i odgovora pa ga je malo i sramota zbog toga.
Ja sam mnogo drugih i boljih stvari uradio. Ja sam, recimo, pomirio Novi Sad i Petrovaradin. U ono vreme nisi mogao da odeš do Petrovaradina, a da te na mostu nisu sačekivali. Ja otvaram lokal u Petrovaradinu i svi kažu da nisam normalan. Ja rešim problem za 24 sata, što policija i država nisu mogle da reše godinama. Uzmem da mi rade tri najjača Hrvata u Petrovaradinu. Pitam ih: “Hoćete da radite kod mene?” Oni kažu. “Da.” Ja dodajem: “Ali morate da bijete vaše ako prave probleme?” Od njih dobijem: “Završeno.” I tako, ja preko noći završio posao. Ljudi nisu uopšte upućeni, sve što je bilo od javnog života, iz cele Jugoslavije, evo, sad i ovaj pokojni Toto Kotunjo, koji je svojevremeno bio najveća zvezda na svetu, on je kod mene pevao, bio moj gost u ono vreme u Točku. Sve najveće zvezde koje su postojale su bile kod mene. Od “Dugmeta”, režije, muzike, glume…
Bili su zbog hrane kod Vas ili..?
Ma to su se svi na kraju družili sa mnom. Bili su i koncerti, ali oni su ovako više privatno dolazili kod mene. Svake večeri je iz Beograda bilo bar 10, 15 javnih ličnosti.
Ove godine je pedesetogodišnjica od Vaše prve picerije. Da li je pica bila ta polazna tačka ili ste krenuli sa nečim drugim pa onda prešli na pripremanje pice?
Ja sam imao 19 godina, klinac. Napravio sam sam piceriju pa sam je prvu noć isplatio, toliko sam uložio u nju.
Pretpostavljam da tad pica uopšte nije mogla da se kupi na ulici?
Ne, ne. To je bila mala radnjica, evo ovolika bi bila (pokazuje na mali prostor današnjeg “Gardena”). To se čekalo po dva, tri sata u redu. To su kolone, to su autobusi iz Beograda…ja sam prodavao po 1000, 1200 pica na dan. To je strašno. Bez dva tri, sata nisi mogao da dođeš na red.
Kako Vam je palo na pamet da baš sa picom krenete u tom trenutku?
Otišao u Italiju, probao picu i ništa odvratnije nisam probao dotad. Ali vidim biznis kakvog nema. I tu sam ja šest meseci imao period: probao – pa ostavio, probao – pa ostavio. Nisu se ljudi ovde navikli na origano i te začiine. I onda ja dovedem majku da napravi vojvođansku varijantu. Kako je napravila ono – to je bila prava stvar. Sad je već prava pica, sad je drugo vreme. Ukusi su se promenili, ljudi su se navikli.
Da se vratim nakratko na sam početak, rekli ste da ste u Italiji naučili zanat? Da li se to odnosi i na recept za picu, to jest za testo?
Da, naravno, pa nisam ga ja izmislio. Otišao sam na obuku kod jednog Italijana na dve nedelje koji me je obučio. Ali je moja mama pobedila Italijana. I što se tiče testa i što se tiče ukusa jer ih je ona prilagodila Vojvodini, znaš, u ono vreme.
Mile navodi da je pica bila samo povod za ostale stvari. Stvari koje su na ovaj ili onaj način imale odjeka u društvu i koje su, možda, počele preko hrane, ali su se razvile i učvrstile zbog načina na koji su ljudi bili ugošćeni – svi jednako i sa puno pažnje. Neki od tih ljudi su uz Mileta započinjali i razvijali svoje karijere.
Kod mene su se odvijale dobre stvari. Od Đoleta Balaševića, koji je nastao kod mene, moj najbolji drug, i svih tih velikih zvezda, Čorbe, Čole, to je sve dolazilo kod mene. Ne da sam ja njih jurio nego su oni došli nekako kod mene i onda…da l’ sam ja njima leg’o i onda su jurili oni mene u celoj toj priči pa sam ja od toga napravio neku priču koja za ono vreme nije bila normalna, koja je bila javna, koja je bila atraktivna. Posle je onda došla diskoteka “Kec”, onda nakon toga “Točak” koji je bio jedna najveća atrakcija, mislim, u Jugoslaviji, a možda i dan-danas. To je stvarno bilo nešto posebno, ne samo zbog prostora i toga što je primao 2 i po, 3 hiljade ljudi, nego što je bio kvalitetan sadržaj. Tu se dešavalo da bude po 100, 150 javnih ličnosti iz cele Jugoslavije za jedno veče.
Jedan od razloga za veliki uspeh koji je postigao krije se u kriterijumima koje je postavio. Kod njega, kako kaže, nije mogao da nastupa ko hoće.
Kod mene nije mogao da nastupa bilo ko. Znaš šta, ja sam imao jako dobar odnos sa RTS-om, sa hrvatskom i sarajevskom televizijom. U ono vreme nisi mogao da postaneš zvezda ako nisi imao neki šou program na nekoj od tih televizija, naročito u Beogradu. Svi su to znali i zbog toga su se svi oko mene kretali da bih im ja napravio priču, prolaz. Tako da je pored mene prošlo veoma mnogo velikih i poznatih ličnosti. Brena je kod mene pevala u varijanti popa. Na sceni su bili Bregović, Nele Karajlić, Vlatko Stefanovski i Pipe pokojni, iz Bijelog dugmeta.
Koliko je teško održati biznis i kvalitet istog čitavih 50 godina?
Pa vidi, moraš voleti. Ako ne voliš – zaboravi. To ljudi vide. Ljudi vide iskrenost u tvojim očima i u svemu što radiš. Ja sam bio iskren prema svakom gostu koji je bio tu. Svi su bili isto tretirani, bio on velika zvezda ili najnormalniji građanin, kod mene su svi bili jednaki. Nije bilo situacija da je došao neko, a da je drugi zbog njega morao da ustane, to se nije događalo. Ja poštujem svakog. Pa čekaj, na kraju, ja živim od njih. Svi misle da enterijer rešava dosta toga, a enterijer ne rešava ništa, enterijer je ništa. Mislim, ako nemaš zdrav duh kojim ćeš ispuniti objekat, ne vredi ti.
Vi ste uvek glavni rukovodilac u vašem poslovanju, ne zadužujete druge da završavaju posao umesto Vas?
Naravno. Ja to uvek, volim s ljudima. I onda ja sa svima imam neku svoju priču. I ove mlađe generacije, ovi iz sporta, ali i ljudi iz sporta iz onog vremena, sve zvezde što su postojale, to je sve “visilo” kod mene. Da li iz fudbala, da li iz košarke, rukometa, vaterpola, da l’ iz atletike….svi su oni bili ovde. To valjda tako krene, kako dođu jedni, tako i ovi za njima. A ja sam prema svima bio isti.
Šta biste rekli, šta je primarno kad se dođe kod Vas – hrana ili druženje?
Ma hrana je sastavni deo samo. Pa je l’ ti ideš negde zato što ćeš dobro da jedeš ili zato što ćeš se dobro provesti? Provod i atmosfera su primarni, ali naravno da mora da postoji kvalitet hrane koji će to da prati. Nije u redu dati gostu dobar provod, a lošu hranu, uvek je moralo da prati jedno drugo. Ali, u principu, ja kažem, uvek gledaš kako bi ti voleo da se tebi desi i tako nećeš nikad pogrešiti. Vidi, ugostiteljstvo nije naivno. To je psihologija, to je ozbiljna tema, znaš? Jer ti da zadovoljiš u jednom momentu po dve, tri hiljade ljudi, da oni budu zadovoljni i nasmejani kada odlaze od tebe, to nije tako lako.
Kao jednu od prednosti koju je imao Mile navodi sposobnost da “čita” ljude, što mu je olakšavalo posao kada je trebalo da im ugodi. Takođe, kaže da u svom poslovanju nikad nije previše kalkulisao.
Ne znam da l’ sam se ja rodio s tim ili sam stekao to, ali jako sam dobro umeo da osetim šta ljudi vole. Ne samo šta vole, jer uz sve to što vole, moraš da ih ceniš, moraš da ih poštuješ, ne smeš da ih lažeš. Ni u jednom poslu ne smeš da lažeš. Tu moraš biti iskren. I ja pogrešim pa je tu onda stotinu izvinjenja…ali ja stojim iza svake svoje greške. Ja nikad nisam kalkulisao. Nikad nisam stavljao na papir da li ću zaraditi ili neću. Novac se isplati posle. Uradi ti pravu stvar, novac dođe za tobom. Ja nikad nisam bio na obračunu, nikad.
Da li ste u ovih pedeset godina imali padove ili prošli kroz neke izazovnije periode?
Ja sam zatvorio “Točak” ’94. godine otprilike. Tad su krenula ona loša vremena i onda su malo dolazili i neki naoružani, a ja sam imao obezbeđenje i nisam to dozvoljavao. Kad sam video da to neće valjati, ja sam uzeo i zatvorio. Jer ja imam tu 2, 3 hiljade dece. Da ja stavljam njih u rizik, to mi nije padalo na pamet. I onda se pokupim i odem za Ameriku.
Pored dugotrajnog i uspešnog poslovanja koje je stvorio i sa imenom za koje se nadaleko čuje, Mile ističe da je ipak najveće bogatstvo došlo sa njegovim ćerkama – Srnom i Sarom.
U Americi smo bili 20 godina bez prestanka, a otišli smo taman kada su mi se ćerke rodile. E, to je najveće bogatstvo koje sam dobio. Srna je imala dve godine, a Sara tri kada smo se nastanili tamo. One su nešto igrale tenis iz zabave i onda je to, već sa pet godina, prešlo u neku ozbiljniju priču. Bili smo u akademiji kod Nika Bolitijerija, koji je moj venčani kum inače, i ostali tamo 14 godina. Tamo smo upoznali Đokoviće i s njima se sprijateljili toliko da smo sada kao porodica neka. To je period koji sam proveo sa decom i suprugom i to mi je, onako, obeležilo drugo najlepše vreme mog života.
Kada su ćerke već postale samostalne, to je značilo povratak u Srbiju posle 20 godina. Po Miletu, poslovni uspeh ništa ne znači ukoliko se ne “zaokruži” onim na porodičnom planu.
Deca posle nisu otišla u profesionalni sport, završile su fakultete i postale samostalne. Pošto smo tamo u akademiji bili 24 sata s njima, rešili smo da ih pustimo malo da osete same život. Mada mi idemo često tamo. Presrećan sam jer su veoma uspešne i za američke pojmove. Obe ćerke i supruga, koju jako volim jer mi je rodila dva anđela, to je moj najveći uspeh. Znaš, ovo sve ostalo su sve poslovni uspesi, ali čovek ako ostane samo na poslu – to je tragično za mene. Za mene je uspeh ako si ti uspešan u poslu, a na to nadogradiš porodicu, to onda bude još uspešnije.
Bez obzira na to što je stekao mnogo, kaže da ga novac nije promenio. To su osetili mnogi koji su mu se obratili za pomoć u trenutku kada je Mile imao, a oni nisu.
Pa bilo je drugo vreme. Onda nije bilo ono: “Ja sad imam para, a oni nemaju.” Ja nijednog momenta nisam mogao tako da se ponašam, niti sam taj tip bio, to su sve moji drugari, takvi su odnosi bili. Ljudi kojima sam pomogao, ja sam i dan-danas dobar sa njima. I uvek sam navijao i pomogao drugima da se poslovno ostvare.
Mile je posebno ponosan na prijateljstvo koje je imao sa Đorđetom Balaševićem koje datira skoro od samih početaka obojice.
U prvoj piceriji koju sam imao Đole je bio i gost i domaćin. Odatle je on i napravio svoje početke, iz te picerije. On je bio moj drug sa kojim sam provodio bukvalno 24 sata. Pesma “Računajte na nas” je takođe u piceriji nastala. Došli su neki ljudi i kažu mu – “Treba večeras da pevaš Titu, ali ne možeš da pevaš ‘U razdeljak te ljubim’.” – “Pa nemam drugu.” – “Smisli.” Sad mi sedimo, tu je i čuveni Bobe Pavković, i pričamo ovako kao ti i ja pa on kaže mojoj mami – “Anka, daj mi papir.” Uzme papir i napiše u cugu “Računajte na nas”, u cugu. E, to je bio Đole. Đoleta ne poznaju, on nije prikazan ni 50 odsto od onih njegovih kvaliteta koje je imao.
Kada je započinjao svoj biznis, pica nije bila toliko rasprostranjena na ovim prostorima, na neki način je preko Mileta i započeta komercijalizacija ovog italijanskog “specijaliteta” u Srbiji i celoj Jugoslaviji.
U Jugoslaviji je pica postojala u Ljubljani i kod mene u Novom Sadu, to su dve jedine picerije koje su bile u ono vreme. Ja sam je komercijalizovao. Ja sam od pice napravio čudo. Čak sam navijao da i drugi otvaraju picerije jer nisam više mogao da postignem. Pomagao sam da se i u Beogradu otvori prva picerija, pa i na Limanu. Navijao sam čak i za diskoteku na SPENS-u, “Paradizo”, jer nisam mogao da izdržim. Ne valja biti sam. Moraš imati, kao i u fudbalu, kao i u svakom sportu, konkurenciju.
Iako se u današnje vreme, zbog toga što je ima na svakom koraku, na picu gleda kao na “brzu hranu”, neretko kao i na “junk food”, kod Mileta to nikad nije bio slučaj.
Kod mene pica nije samo hrana za telo ili brza hrana, ona je “hrana za dušu”. Ovde kada jedeš picu – to je prestiž. Na drugim mestima dobiješ samo picu – običnu hranu, ovde je to dosta drugačije.
Od te davne 1973. pa do danas mnogo toga se menjalo, tako i pravljenje pice i sami njeni sastojci, ceo proces se usavršavao. Tako od one prvobitne “pogače s kulenom”, preko mađarice i kaprićoze, danas se kod Mileta u “Gardenu” pored “normalnih” prave i, kako ih u šali zovu, “nenormalne” zdrave pice od integralnog, proteinskog, bezglutenskog testa i testa od karfiola, veganske i vegan pice. Tu su i zdrave obrok salate za sve one koji izbegavaju testo.
Ovaj jubilej nas navodi na pitanje: Šta je ključ uspeha? Koje su to vrednosti koje garantuju uspeh na duže staze? Narocito u današnje vreme, naše instant kulture, kada se sve brzo menja. Kako se usuditi, započeti nešto novo i drugačije od ostalih, preuzeti stvari u svoje ruke i istrajati posle padova koji su neminovni na svakom životnom putu pa i na ovom pedesetogodišnjem putu Mileta Pice.
Mile kaže da svako treba da se usudi da radi ono što voli i šta ga čini srećnim. Njemu je ugostiteljstvo lično donelo puno radosti, lepih poznanstava, druženja…posebno mu je zadovoljstvo što njegov posao usrećuje i druge ljude. Ima tu mnogo lepih memorija, ljubavi i brakova koji su nastajali u Miletovim restoranima.
Kao što je već rekao, Mile nikada nije mnogo kalkulisao kada je novac u pitanju, srce ga je vodilo da radi ono što najviše voli na najbolji mogući način, a novac tada dolazi prirodno.
Po Miletovim rečima, ali i po sopstvenim utiscima stečenim tokom razgovora s njim u takvom ambijentu, to se danas zaista oseti u atmosferi “Garden” picerije. Sve odiše toplinom, atmosfera je opuštajuća i rustična, kao da usporava vreme. Što nije ni čudno, imajući u vidu da je sve osmišljeno i protkano iskustvom čoveka koji već pedeset godina srdačno i nesebično dočekuje svoje goste.
Autor: NSHronika.rs/G. Jovanović
Foto: Privatna arhiva
