Početna Novosađani u belom svetu Sara: Kako godine prolaze sve manje imam želju da se vratim u...

Sara: Kako godine prolaze sve manje imam želju da se vratim u Srbiju

Sara

Sve moje profesionalne kompetencije kao i iskustva sam izgradila u Bariju, ili zahvaljujući ovom gradu ili ljudima koji su mi otvorili vrata da idem dalje i usavršavam se“, objašnjava za naš portal Sara Grubanov. Ambicija je odredila njen dalji tok školovanja. Imajući na umu da neće moći da se profesionalno ostvari u Novom Sadu, Sara je svoje obrazovanje nastavila u Italiji. Struka joj je analiziranje demografskih fenomena, pre svega migracija. Sreću i zadovoljstvo pronašla je van Srbije. Ima li primera u praksi da su ljudi zadovoljni poslom koji rade u našoj zemlji, ili po pravilu današnjeg vremena oni koji vrede pakuju kofere i odlaze na “daleke pute”. U nastavku sledi još jedna priča naše Novosađanke koja živi svoj san.

Kada si otišla i čime se trenutno baviš?

Otišla sam iz Srbije 2006. godine odmah nakon završene srednje škole. U Bariju, koji se nalazi u Južnoj Italiji, sam upisala Fakultet političkih nauka na kom sam završila osnovne i master studije (od 2006. do 2011. godine), a zatim pri istom univerzitetu sam upisala doktorske studije iz oblasti demografije. Doktorske studije su trajale tri i po godine i u okviru mojih istraživanja provela sam godinu i po dana u Izraelu, pri jerusalimskom univerzitetu. U martu ove godine, započela sam staž u Evropskoj komisiji u trajanju od 5 meseci koji trenutno završavam, a početkom juna sam i odbranila svoj doktorski rad. Od novembra ove godine počinje nova faza u mom životu, jer se selim u Peking gde sam dobila posao pri Ujedinjenim nacijama na veoma dugačak vremenski period. Kako u okviru mojih studija tako i u okviru poslova za koje sam bila zadužena, moje aktivnosti su bile fokusirane na analizu demografskih fenomena, pre svega migracija.

Bari1

Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?

Glavni motiv mog odlaska iz Srbije jeste što nisam videla nikakvu perspektivu u ovoj zemlji, a ne vidim je ni sada, nezavisno koliko se neko trudio. Nažalost, moj trud je bio prepoznat u četiri različite zemlje, od strane ljudi koji ni ne govore moj jezik, kao i od renomiranih institucija i univerziteta, ali nikada nije bio prepoznat, a kamoli stimulisan, od ljudi koji dele moju istu kulturu ili od strane institucija koje bi trebale da se zalažu da, koristeći ljudske potencijale, izgrade jednu prosperitetnu zajednicu u Srbiji. Nažalost pobuniti se u Srbiji, ili kritikovati sistem koji u svojoj bazi ne funkcioniše, od najmanjih do najvećih aspekata, sa željom da se nešto promeni jeste ravno borbi sa vetrenjačama. Ne bih ulazila u detalje sistema na osnovu kojeg funkcioniše svakodnevni život u Srbiji, jer mislim da je svima veoma jasno da smo se sveli na puku borbu za preživljavanje u kojoj su SVA sredstva dozvoljena, jer pravna država ne postoji. Iz veoma lične perspektive, mogu da kažem da se moj glavni motiv za odlazak iz Srbije kao i glavni motiv ne vraćanja u Srbiju reflektuje u osećanju da nisam više deo te zajednice.

Po čemu je poseban grad u kojem živiš?

Pre svega, iako sam poslednje dve godine radila u različitim državama, grad koji mogu definisati kao mesto u kojem živim jeste Bari jer je to mesto u kom već 9 godina imam svoj stan i svoju sigurnost i mesto van kojeg nisam provela više od dva meseca a da se nevratim. Po lepoti Bari je sigurno veoma dalek od poznatih severnjačkih italijanskih gradova, ali ono što ga najviše odvaja jesu ljudi i solidarnost koja karakteriše njihovu zajednicu. S obzirom da je grad srednje veličine, ima tek oko 300.000 stanovnika, na neki direktan ili indirektan način svi se poznaju i svakodnevni život prate dosta ustaljeni i jednostavni rituali radi se svaki dan, ali uvek jedan deo dana se ostavlja za socijalni život, za uživanje u malim stvarima. Zaštitni znak ovog grada, može se reći, jesu mir, more i hobotnice! Zato i jesu najlepši dani u Bariju subota i nedelja u letnjim mesecima, šetnja pored mora, jedu se žive hobotnice, prepričavaju se anegdote sa društvom i uživa u životu. Frustracija, nije deo svakodnevnog života. Iako sam opisala Bari kao mali, mirni gradić koji ponekad podseća na seosku svakodnevicu, ta slika ne treba da zavara. Sve moje profesionalne kompetencije kao i iskustva sam izgradila ili u Bariju ili zahvaljujući ovom gradu ili ljudima koji su mi otvorili vrata da idem dalje i usavršavam se.

Bari

Sa kim se najviše družiš u novom gradu?

Kao što sam napomenula, ono što karakteriše Bari jesu prevashodno ljudi. Grupu meni dragih ljudi sam upoznala u okviru univerzitetskih studija i to prijateljstvo je nastavilo da raste i da se održava u toku godina. Iako nemam porodicu u Bariju, sa njima se ne osećam nikad sama. Čak i za vreme mog boravka u inostranstvu, oni su uvek bili veoma prisutni u mom svakodnevnom životu i bili su moja najveća podrška.

Da li često dolaziš u Srbiju? Vraćaš li se uskoro u Srbiju?

Pitanje da li često dolazim u Srbiju i da li se vraćam uskoro bih spojila u jedno. Vraćam se u Srbiju po potrebi i prevashodno da bih posetila porodicu, ali zbog posla vraćam se sve ređe. Možda budem došla krajem avgusta na nedelju dana, ali to ću tek znati u poslednjem trenutku. Zato moja porodica češće dolazi da poseti mene, i mislim da je to i najbolje rešenje jer što više godine prolaze to mi se sve manje putuje u Srbiju.

Prijatelji

Šta ti iz Novog Sada najviše nedostaje?

Porodica je sigurno ono što mi najviše nedostaje iz Novog Sada, kao i par prijatelja sa kojima još uvek održavam kontakte. Par veoma bliskih prijatelja i članova porodice su takođe otišli iz zemlje. Kada bismo mogli svi da se ujedinimo na jednom konkretnom mestu, mislim da mi iz Novog Sada ne bi više ništa nedostajalo. Sigurno, ono čega se rado sećam iz Novog Sada jeste cela moja adolescentna faza druženja, koncerata, otkrivanja čitavog novog sveta. Naravno, to je bila faza u životu koja se odvijala u određenom dobu mog života, te mogu samo da je se rado sećam.

Autor: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here