Naša sugrađanka Tamara Toroman je nakon završenih studija ubrzo otišla da radi kao stjuardesa za poznatu avio kompaniju u Emiratima. Danas radi i živi u Abu Dabiju. Srbiju je napustila kada je imala 21 godinu i smatra da je posao u Emiratima bio šansa koju ne sme da propusti. Kao i svako ko odlazi u nepoznato, nije bila svesna u šta se upušta. Zahvaljujući iskustvu koje je stekla radeći daleko od kuće dobila je mnogo toga. Iako je nostalgična i to što nije u rodnom gradu za nju i dalje predstavlja mali gubitak u srcu, koji nadoknadi čestim dolaskom kući, kako ona kaže, tako što napuni baterije i spremna je za nove izazove.
Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
Srbiju sam napustila u novembru 2013. godine. Nisam to planirala, dogodilo se sasvim slučajno. Da bih razbila monotoniju svog dotadašnjeg načina života, otišla sam sa drugaricom u Beograd da se prijavimo na konkurs za kabinsko osoblje “Etihad” avio-kompanije, i to iz čiste radoznalosti i iskljičivo radi zabave. Nisam se nadala da ću dobiti posao, ali kada se desilo, odlučila sam da prihvatim novu šansu u svom životu.
Čime se baviš?
Radim u “Etihadu”, to je nacionalna avio-kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata. Radim kao ‘cabin crew’ ili stjuardesa. Završila sam njihovu obuku u trajanju od nekih mesec i po dana i još uvek se sećam svog prvog dužeg leta. Letela sam za Brisel i tada sam zapravo po prvi put postala potpuno svesna u šta sam se upustila!
Koliko ti je vremena bilo potrebno da se navikneš na novu sredinu?
Mislim da se još uvek nisam u potpunosti navikla. Stil života je drugačiji, zbog prirode mog posla a i zbog kulture, tradicije i standarda koji ovde vladaju. Mnogo znači i veoma mi se dopada to što je država dobro organizovana i potpuno bezbedna. Ovde se zaista osećam sigurno. Još jedna dobra stvar je što dovoljno zarađujem da mogu sebi da priuštim normalan i lagodan život, a uz to i svojima kod kuće da pomognem. Da budem potpuno iskrena, razlog zbog kojeg se još uvek nisam naivikla je taj što me muči nostalgija. Shvatila sam da ja nemam srce imigranta.
Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?
Novi Sad i Abu Dhabi su dva sveta. Sviđa mi se to što sam u Abu Dhabiju imala priliku da dođem u dodir sa raznim kulturama. Ovde žive ljudi svih nacionalnosti sa raznih delova planete. Naučila sam mnogo o drugim kulturama, religijama i stilovima života. Recimo, ugovoreni brakovi su nama neshvatljivi, a u mnogim kulturama je to prihvatljiviji način planiranja budućnosti i porodice. Međutim i ja sam počela da menjam mišljenje i neke predrasude koje sam pre imala. Obožavam ‘zimu’ u Abu Dhabiju, zanimljivo mi je kako je tamo opšta pometnja kada se temperatura spusti na svega 15 stepeni. Raspoloženje celog grada se u periodu zime podigne i mnogo više događanja i aktivnosti se organizuje. Kao da se ceo grad probudi!
Sa kime se družiš i kako provodiš slobodno vreme?
Živim sa jednom Britankom koju poznajem od prvog dana rada i sa jednom našom devojkom koja mi je vremenom postala bliska drugarica. Uz svoju cimerku, imam još nekoliko dragih prijateljica i prijatelja iz Srbije. Na sreću drug sa kojim se družim je sa fakulteta, a drugarica iz srednje škole. Pored njih, upoznala sam i sprijateljila se sa nekoliko ‘lokalaca’, i kad malo bolje razmislim, mogu da se pohvalim da imam prijatelje iz celog sveta! U slobodno vreme idemo na plažu, isprobavamo nove i zanimljive restorane i izlazimo u klubove. Preko dana uživam u jahanju i čitanju i jednom sam bila čak i na veslanju.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Verovali ili ne, ljudi su u Srbiji jako opušteni i to mi zaista fali. Mi smo kao narod hedonisti i to je nešto što se veoma retko sreće u inostranstvu. Nedostaje mi da mi mama skuva kafu ujutro i da zajedno ‘oplakujemo našu gorku sudbinu’. Nedostaje mi da sedim u proleće u Zmaj Jovinoj ulici i da pijem kafu za kafom sa drugaricama i da pričamo do besvesti o glupostima. Nedostaje mi EXIT i atmosfera u Novom Sadu za vreme trajanja festivala. Nedostaje mi da budem deo odrastanja moje mlađe sestre i brata. Svaki put kad dođem primetim neku bitnu promenu u njima. Nedostaje mi da slučajno sretnem na ulici omiljenog profesora iz srednje škole. Mnogo stvari mi nedostaje, ali sam isto tako svesna da se grčevito držim nekih uspomena koje se ne mogu tako, istim intenzitetom ponoviti.
Koliko često dolaziš u Novi Sad?
Prilično često, svaki put kad imam tri slobodna dana jedan za drugim, iskoristim priliku i dođem kući. Moja porodica se šali sa mnom da ne stignu da me se požele koliko često dolazim. Bude otprilike jednom mesečno u proseku. Recimo, u decembru sam bila čak tri puta, ali početkom prošle godine nisam bila tri meseca. Naporno je toliko često dolaziti na tako kratak vremenski period, ali meni mnogo znači. To je moj način na koji napunim baterije i dalje sam spremna za nove izazove koji me čekaju kada se vratim u Abu Dabi.
Planiraš li da se vratiš u Srbiju?
Ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Često menjam planove jer mi se brzo život i okolnosti menjaju. Naravno da bih želela da se vratim jednog dana, ali se bojim da u Srbiji neću uspeti da ispunim svoja očekivanja i ostvarim standarde na koje sam sad ipak navikla. Nostalgična sam i zbog toga idealizujem svoju zemlju, ali se brinem da ću se razočarati ako se budem vratila ovde za stalno. Nisam znala koliko mi Srbija znači i koliko ljudi koji u Srbiji žive umeju da uživaju i pored svih nedaća i teškoća koji im život ovde donosi, dok nisam otišla ‘napolje’ da radim. Stalno govorim da niko ne zna kako je teško otići dok zapravo ne ode. Nije sve tako crno, verujte mi.
Autor: Ljiljana Kozarev
Foto: Privatna arhiva
