Na izlazu sa kruzera, razvrstali smo se u pravilne redove da nas pokupe autobusi lokalnog prevoznika i iz luke odvedu u grad. Kada smo pitali – koliko to košta – nasmejani šofer je samo rekao – ovo je najbogatija zemlja sveta, nemamo mi živaca da naplaćujemo karte nekakav sitniš – sve je besplatno.
Dok smo se vratili iz Katara, izašla je nova statistika i Katar više nije najbogatija zemlja na svetu. Ponovо je to Luksemburg. U čijoj se prestonici, sećam se, govorilo da će takođe uvesti besplatni javni prevoz. Ili su ga već uveli? Nebitno. Idemo nazad u Dohu.
Iz luke se vidi, sa druge strane zaliva, čuveni Stadion 974, sagrađen od kontejnera. Skoro je kraj januara, a sredinom decembra je Svetski kup završen, i bilo je priče da će ga odmah razmontirati i predati nekoj siromašnijoj članici FIFA, ali bome on je 80% živ i zdrav, tako da – možda se brzo gradi ali se sporo razgrađuje u Kataru.
Možemo da idemo skroz oko zaliva u Novu Dohu, koja je kao nekakav Menhetn preko vode (opet ovo poređenje, ali nekako kao da su im Šangaj i Njujork, ili Hong Kong recimo, bili uzori, svima u Persijskom zalivu), a možemo i u Staru Dohu, koja je sa druge strane zaliva, bliže luci i aerodromu.
Kako brzo pada mrak, a kruzer na kome smo bili, ljubaznošću Allegra Krstarenja, pristaje tek u 15h, ne preostaje puno vremena, pa donosimo brzu odluku da vidimo, ovaj put, istorijsku Dohu. Onu staru. Izlazimo na stanici Suk Vakif (latinizirano kao Souq Waqif).
“Srednja” Doha
Doha, prestonica Katara, je grad koji se grubo rečeno, sastoji iz tri dela: Stari grad, savršeno očuvan i obnovljen, zatim “Srednji grad”, odmah pored njega, sa klasičnom novogradnjom i državnim institucijama, i Novi grad sa soliterima tipa Dubai, preko puta zaliva.
Najbogatija država na svetu je uspela da spoji arapsku konzervativnu kulturu i visokotehnološki napredak. Šangaj s jedne strane, a s druge kasaba lovaca na bisere. Deluje neverovatno da je na ovako malom prostoru odigran Mundijal.
Pre nego što je postao gasna i naftna velesila Katar se izdržavao ribarenjem, trgovinom brodovima “dou” (latinizirano kao “dhow”) i ponajviše, kao što smo rekli, lovom na bisere i to ronjenjem na dah. Sada su bogatuni, ali odaju omaž istoriji spomenikom bisernoj školjci na Kornišu (keju) sa čije druge strane je skajlajn maštovitih zgrada. Duž Korniša su stari brodovi i spomenici Mundijalu. Ima ih svuda. Jedan je od njih i mali “duhić” La’ib, maskota Mundijala, a kažu da iako liči na dobrog duha Kaspera, da je zapravo trebao da liči na dete koje se igra loptom a ogrnuto je tradicionalnog belom galabijom. Svakako, mi ga zovemo duhić.
Ali, dosta je Korniša. Ima tu monumentalnih zgrada Vlade, muzeja ovih i onih, odraz prvobitnog kapitala nafte i gasa, sve dok se nisu dosetili da bi “solterizacija” bila još bolja ideja. No, to je to. Idemo u Suk Vakif, u Staru Dohu. Ovo je bila neka “Srednja Doha”, nalik na bilo koju prestonicu bilo koje zemlje. Idemo u istoriju, jer ovo se nije menjalo od Srednjeg veka.
Suk Vakif
Kamile koje se nalaze na svakom koraku, malo pasu, malo se ljube, malo spavaju poluvezane na otvorenim dvorištima. Imaju tako dobre oči, raznežujuće. U Starom gradu, ista priča. Imati svetsko prvenstvo u Kataru na području veličine dva Srema deluje nadrealno. I danas je Doha prepuna tragova Mundijala, i stara i nova. Kamile, maskote Mundijala, tu su kao da se još igra.
Suk Vakif je savršeno očuvano malo gradsko jezgro, otprilike kao podgrađe Petrovaradina, da budemo slikoviti. Sve se obiđe za nekoliko sati, ali se svuda pomalo zastane, pa to uzme fini period vremena. Pletene krpare kao zaštita od pregrejanih šerpi košta 1 evro, odličan poklon za sve koji kuvaju.
Zabrađena gospođa sedi i pravi nekakve lepinje-palačinke, voliš slatke, voliš slane, za isto nešto manje od 1 evro. Prodavci navalentni. Uveče sve zuji od života. Restorana i kafića, što evropskih (ima italijanske i azerbejdžanske kuhinje, recimo), na svakom ćošku.
Ali, lepi detalji – onaj čuveni čovek što na leđima nosi kafu i čaj, pa ti sipa sagnuvši se. Konjička policija u tradicionalnim nošnjama štrapacira centrom. Svi jedva čekaju da se uslikaju s njima, ali oni nikome ne staju. Čaj je sjajan, i kad ga naručiš, dobiješ litre.
Autentični suveniri? Možda samo krpare i jastuci. Sve ostalo je očigledno kinesko i možda je nekome i savršeni poklon, ali veoma se graniči sa kičem. Kada se vidi neki stari, originalni ibrik, recimo, pitate vlasnika radnje, može li ibrik da se kupi i koja je cena – a odgovor je – ne može, sve je to samo izložbeno. Kupite fejk, ovo je moja uspomena. Malo se čovek razočara i nabesni zbog toga. Nekako lagano se čini da je grad, čak i stari, mamipara.
Ali, onda idemo u dubinu Suka (što je na arapskom “pijaca”, inače). I tamo – restorani sa arapskom hranom i tržnice tradicionalnim proizvodima.
Mislim, ako ptice možemo smatrati “proizvodima”. Na jednom malom prostoru punom istovetnih radnji, nalazi se preko 20 prodavnica ptica u kavezima, i to neverovatnih vrsta. Naravno, prepoznali smo golubove, koji imaju posebno mesto u arapskoj kulturi, ali i papagaje u svim mogućim duginim bojama, ali nisam siguran kako se zovu ostale. Prave neverovatnu pištavu buku. Deca su oduševljena a odrasli su vraćeni u detinjstvo.
Sirijci nas uvlače u svoj butik-restoran sa sirijskim motivima. Ali mi idemo da probamo katarsku hranu. Opet pirinač sa jagnjećim ražnjićima. Ja inače i ne volim jagnjetinu previše, ali ovde se to mora probati.
Njihov hleb, lepinjast, posut začinom zatar ili sirom akkawi. Ne znam šta bih pre. Na kruzeru imamo i večeru, ali hej, ko bi ovo propustio.
Konačno dodir Arabije, a ne novotarija. Doha je sačuvala dušu u Suku Vakif.
Sviđa mi se da ti ne bude prijatno
Katar je dobio Mundijal, “na mišiće”, na novac i na upornost. Dok je trajao, Zapadnjaci su ga napadali, a Azija, i naročito Arapski svet, branili. Povećala se solidarnost među Arapima. Nekada daleki Maroko sada je pun “rođene braće” i Arapi su navijali jedni za druge. Povećao se jaz sa Zapadom.
I tako, dok je svet spavao, Azija, a pre svega Daleki Istok i Persijski zaliv, je preosmislila ideju sveta budućnosti. Zapad se navikava da igra po pravilima drugačije civilizacije i nije mu prijatno. Što bi rekao Koja “sviđa mi se da ti ne bude prijatno” – rekli bi ovdašnji da znaju za Disciplinu Kičme.
Izvor: kulturanadlanu.com/Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Vladimir Cvetković
