Miljana Peter danas je na korak od završetka master studija novinarstva. Iza nje su godine borbe, odricanja i upornosti. Ispred nje – neizvesnost koja ne bi smela da bude sudbina nikoga ko je pokazao toliku snagu i želju da radi i živi dostojanstveno.
Njena priča nije samo lična borba, već i apel za pomoć – podsećanje koliko je malo potrebno da nekome promenimo život.
Možete li nam na početku reći nešto više o sebi i svom odrastanju?
Rođena sam pre vremena i zbog toga imam cerebralnu paralizu. Moje detinjstvo se u mnogo čemu razlikovalo od detinjstva druge dece. Roditelji su se razveli kada sam krenula u prvi razred osnovne škole i od tada o meni brine mama. Otac je osnovao drugu porodicu i nije učestvovao u mom odrastanju.
Osnovnu školu završila sam u Beogradu, a srednju u Novom Sadu. Tokom školovanja bila sam bez mame, ali sam imala podršku vaspitača i medicinskih sestara. Vikende i raspuste provodila sam kod kuće. Dugo smo bile podstanari, dok je mama radila kao spremačica kako bismo mogle da pokrijemo osnovne troškove života.
Sa kojim izazovima ste se suočavali tokom života zbog cerebralne paralize?
Kada živite sa cerebralnom paralizom, izazovi su svakodnevni. Život je znatno teži i svaki dan nosi neku novu prepreku. Ipak, trudim se da se borim i da živim kao i svi drugi ljudi.
Rekli ste da trenutno boravite u studentskom domu u Novom Sadu – koliko vam taj smeštaj znači u ovom trenutku?
Smeštaj u Studentskom domu mi mnogo znači jer je prilagođen osobama sa invaliditetom. Sa mnom boravi i mama, koja mi pomaže oko svih svakodnevnih potreba, jer mi je pomoć druge osobe neophodna.
Šta će se dogoditi kada budete morali da napustite studentski dom? Da li imate bilo kakvo rešenje za smeštaj?
Uskoro završavam master studije i moraćemo da napustimo dom. Naša primanja su veoma mala – primamo samo tuđu negu i pomoć, što nije dovoljno za iznajmljivanje stana.
Ranije je mama radila kao spremačica, ali sada je ostarila i više nije sposobna za taj posao. Trenutno nemamo nikakvo rešenje za smeštaj.
Koliko vam je bilo teško da tokom studija balansirate između zdravstvenih izazova i akademskih obaveza?
Uprkos svim zdravstvenim izazovima, uspela sam da studije privedem kraju. Nije bilo lako, ali nisam odustajala.
Završili ste osnovne studije novinarstva i blizu ste završetka mastera – šta vam je bila najveća motivacija da ne odustanete?
Još od srednje škole želela sam da budem novinar. Kada nešto započnem, trudim se da to i završim. Imala sam sreću da su me kolege lepo prihvatile i pomagale mi tokom studija, što mi je mnogo značilo.
Imate li radnog iskustva u novinarstvu i kakvo je ono bilo?
Imam dve godine iskustva – volontirala sam na jednom portalu i to je bilo veoma lepo iskustvo.
Kakvu vrstu posla biste želeli da radite danas, s obzirom na vaše iskustvo i zdravstveno stanje?
Zbog mog stanja najviše bi mi odgovarao posao na portalu. Važno mi je da imam redovna mesečna primanja kako bismo mama i ja mogle da iznajmimo stan. Mama nikada nije imala stalno zaposlenje jer je brinula o meni i nema nikakva primanja.
Da li ste do sada pokušavali da dobijete pomoć od institucija i fondacija i kakva su bila ta iskustva?
Obraćali smo se mnogim fondacijama, ali bez uspeha. Neke su nam odgovorile da ne mogu da pomognu, a neke nisu ni odgovorile.
Centar za socijalni rad u Novom Sadu nas je posetio, ali jedina opcija koju su mogli da ponude bio je kolektivni smeštaj za beskućnike. Smatram da bi meni bilo jako teško da tamo boravim, jer su uslovi neadekvatni i okruženje problematično.
Šta vam je u ovom trenutku najhitnije – smeštaj, posao ili neka druga vrsta podrške?
Najvažnije mi je da imamo krov nad glavom – makar mali stan sa dve sobe i kupatilom, da to bude naš dom. Strah me je da ćemo završiti na ulici.
Pored toga, želim da radim i da budem samostalna koliko je to moguće.
Koliko vam znači javna podrška i objavljivanje vaše priče?
Mnogo bi mi značilo da se naša priča čuje. Volela bih da se javi neko ko bi mogao da nam pomogne.
Ovim putem molim sve ljude dobre volje da nam pomognu ako su u mogućnosti.
