Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.
Da ljubav ume da zađe i u redove onih koji su sa životom odavno na ‘ti’, onih kojima ni sreća ni tuga nisu strani a koji su materijal za lične memoare u velikoj meri već prikupili, pokazali su nam Milan i Olga Kostić, šarmantan par Novosađana, koje je sasvim neočekivano upravo Štrand spojio u već deceniju dugu bračnu zajednicu. Ove nedelje, samo za čitaoce našeg portala, Kostići su se osvrnuli na početak svoje štrandaroške romanse, podsetili da institucija provodadžisanja i dalje živi, pružili uvid u insajderski svet naših sugrađana koji dane provode na gradskoj plaži, i prepričali krajnje interesantne zanimljivosti i anegdote. A privilegija da prisustvujemo nežnim pogledima i neodoljivim osmesima koje su jedno drugom sporadično upućivali pokazala nam je da nijanse i boje ljubavi definitivno ne poznaju godine i ne mare za uobičajene norme i šablone.
Kako i kada se rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?
Milan: Ja sam rođen na Savi, nedaleko od Beograda, u selu Umka, i naučio sam na reku. Meni grad bez reke ne vredi ništa. Davne ’57. godine sam prvi put kročio na Štrand i odmah sam se zaljubio i u Dunav i u grad. Međutim, na Štrand nisam odmah dolazio, tu je prvo bio Bećarac, a posle, kada mi se sin Nikola rodio, ili tačnije kada je on imao oko dve godine, onda sam zajedno sa njim počeo da posećujem i Štrand. Kabinu imam otprilike poslednjih 25 godina. E sad, zašto volim Štrand!? Dunav, iako nije čist kao more, divan je jer pruža mogućnost čoveku da se rashladi i osveži, da se druži, a ova priroda ovde je neverovatna. Međutim, kako vreme odmiče, kvare Štrand, komercijalizuju ga. Prave jako mnogo kafića koji uništavaju atmosferu preglasnom muzikom. Mislim da nema potrebe da ih toliko ima na Štrandu, a oni ih ko za inat sve više i više otvaraju. A šteta je, jer ovo je ovde bila divota. Ne kažem da nije lepo i sada, ali ni blizu kao na primer pre 15 godina.
Olga: Beše to bogami davno. Čini mi se da sam još uvek išla u osnovnu školu kada sam povremeno ali ne baš naročito često dolazila sa roditeljima na Štrand, i tada se naravno rodila ljubav prema reci koja je fantastična i predivna. To je zaista lepi plavi Dunav. Kasnije u gimnazijskim danima dolazila sam sa drugaricama, a mnogo češće kada sam krenula na fakultet jer je bio tu u blizini. Najčešće smo dolazile nas tri, četiri koleginice i koristile blagodeti Štranda i Dunava. Sada eto ima 50 godina od moje mature, tako da mi je štrandaroški staž poduži. U jednom periodu sam i ja više odlazila na Bećarac jer sam tamo mogla sa psima da odem. A sećam se i da sam kada mi je ćerka imala svega sedam meseci dolazila na Štrand sa njom, gde je na ćebencetu koji sam nosila i propuzala prvi put. E sad, ja mislim da je Štrand ipak dobio na kvalitetu, bez obzira na sve te silne kafiće, i ove godine, prvi put, što mislim da je uticaj Udruženja Štrandaroša, odnosno predsednika Mikice i sekretara Bore, muzika ne trešti. I kada se pušta ona je ipak manje glasna nego prethodnih godina. Takođe mislim da se dosta razvio taj zabavni i kulturni sadržaj Štranda, jer bude tu i nekih predstava, naročito onih za decu, ali i brojnih drugih događaja i manifestacija, a i biblioteka je ove godine otvorena.
U koje doba dana i godine je na Dunavu najlepše?
Milan: Jutra na Štrandu su ovde najbolja. To je takvo uživanje. Tišina, mir, zelenilo, čujete gugutke u daljini… savršenstvo. Štrand je blago za onog ko ume da ga koristi. Jer ovo je zapravo jedno veliko vikend-naselje, puno ljudi ima i uvek neko može priskočiti u pomoć ako nešto zatreba. U kabinama imamo sve, tu nam je i frižider, električno kuvalo ako ćemo kafu ili nešto drugo da skuvamo, hranu donosimo svoju i tu smo ceo dan. I bolje nam je nego da smo u nekoj vikendici.
Olga: I ja najviše volim da dođem pre podne, ali ne tako rano kao moj suprug. Tada em što nema guže, em što je Dunav najbistriji. Lepo se vide pesak i talaščići napravljeni od peska, a čak se pojave i neke male ribice i tako. Kupanje i vazduh su najlepši ujutru. Ali i večernji programi su izuzetno bogati pa često dođemo i tada. Bude nekih muzičkih, folklornih manifestacija, vatrometa, ali i brojnih drugih sadržaja.
Kada i kako je počela vaša ljubavna priča i kolika je uloga Štranda u njoj?
Olga: Naša ljubav se dogodila ovde na Štrandu, nedaleko, 300 metara odavde, i to baš u jednom kafiću 2003. godine. Tada smo se upoznali na insistiranje naših prijatelja, jer oboje smo ostali sami – ja sam bila u procesu razvoda, a Kole je ostao bez supruge mnogo ranije. I malo po malo, tu je počela da se razvija prava ljubav, ona u zrelim godinama koja eto još uvek traje. Mi smo se posle dve godine zabavljanja, i naravno gotovo svakodnevnog odlaženja na Štrand, i venčali. Interesantno je da se uopšte nismo poznavali iako smo bukvalno u istom komšiluku živeli, jedno od drugog na 500 metara. Mislim da se čak nismo ni sreli nikada.
Milan: Ja se sećam da je tamo blizu nje bila od jednog mog prijatelju supruga, i jedna komšinica Mira koja je mene poznavala. I onda su njih dve Olgi rekle kako imaju jednog gospodina za nju, pa kao jel bi htela da ga upozna, a meni su rekli kako tu ima jedna fina gospođa, pa bi bilo lepo da me upoznaju sa njom. Znači pravo provodadžisanje. Ja nisam imao ništa protiv, mislio sam kako možemo bez ikakve obaveze eto popiti kafu bar. I tako je sve počelo. Uz kafu je pala i prva simpatija, obostrana. Ja sam malo stariji pa sam mislio da će to biti problem, međutim nije. Zabavljali smo se dve godine, a onda je usledilo venčanje. A Štrand je kumovao našoj ljubavi.
Čime vas je osvojio/osvojila?
Milan: Najpre jednostavnošću i dobrotom. Ona je jako fina, kulturna je normalno, i jednostavna. Ne pati od neke veličine, kao i ja isto, a bila je šlang, mačka i po. O izgledu ne moram ni da pričam, priznajem da sam pao i na to.
Olga: E Kole je mene osvojio šarmom pre svega. Umeo je jako lepo da komunicira sa mnom, i da me uvek oraspoloži, nasmeje. On voli jako da priča viceve pa je eto našao kome može da ih priča.
Koliko ste prijatelja tokom godina stekli na Štrandu? Kako izgleda vaše druženje?
Olga: Ovde se na Štrandu formiralo nekoliko društava, tačnije dva koja se vole i dobro slažu. Jedno od osnovnih pravila je da nema razgovora o politici, i druženje nam je zaista divno. Mi ovde slavimo i svoje rođendane, 13. avgust – dan našeg upoznavanja, 3. septembar – godišnjicu braka, i svaki drugi važan događaj. I to su sve prijateljstva rođena na Štrandu. Evo baš pre neki dan smo sa Simićima slavili njihovu godišnjicu braka, gospođin rođendan, i oni, iako su u ozbiljnim godinama, uvek se potrude da dođu i tu sa nama provedu leto na Štrandu. E sad, u toku dana mi se naravno i osamimo kada nam se, budući da smo u izvesnom životnom dobu, pridrema ali inače se baš dosta družimo. Evo recimo ja nikada ne idem sama da plivam. Ne bojim se Dunava, ali ipak više volim da idem u društvu. I uvek nađem nekog ovde, sada smo nas tri, četiri bile na kupanju. Poslednjih godina na Štrand dolazimo i zimi čak, i šetamo. Od nedavno je moguće ući te cele godine koristiti ovu plažu, čak i kabine. Dolazimo tu u taj prvi kafić gledano od ulaza, u “balon” kako ga mi zovemo jer je zaštićen tom plastičnom folijom, i tu se družimo preko zime. Međutim, pored svih tih novih poznanstava i prijateljstava, na Štrandu sam obnovila i neka stara. Mnogo ljudi sam posle mnogo godina tu srela, evo baš i Boru koji je navijao za nas dvoje na početku našeg poznanstva. Tu su i ljudi iz osnovne škole ali i iz nekadašnjeg komšiluka.
Milan: Svake godine mi obavezno slavimo početak sezone Štranda, što obično bude za 1. maj, i negde krajem septemba pravimo zajedničko slavlje kao zvanični oproštaj od Štranda. Od prošle godine je eto moguće i tokom zime dolaziti na gradsku plažu, ali tradicija je ostala. To nije neka velika proslava koja obuhvata sve štrandaroše, tako nešto još nije organizovano, već se skupe ljudi koji se baš druže, tu iz ulice i komšiluka. Jedne godine nas je bilo oko 40 čak, a umemo i da tom prilikom naručimo muziku. Bude baš fino.
Da li postoji neka naročita anegdota ili priča koja vas vezuje za Štrand?
Milan: Postoji. Moje društvo i ja smo ’99. godine često dolazili u kafe koji se nalazi odmah pored Štranda. To je bio mart mesec i plaža je još uvek bila zatvorena. I čuli smo da će bombardovanje početi, da će gađati baš Novi Sad ali nismo verovali u to. I sećam se da kada je prva bomba pala na Klisi na ovu policijsku stanicu, da sam ja bio tu kod okretnice, od kuće sam krenuo tamo baš. A posle, kada su bombardovali most, i tada smo sedeli na istom mestu. Pričali smo o svim tim događanjima kad je odjednom drmnulo tu kod nas. Nas nekoliko je odmah otrčalo na Štrand da vidimo šta se desilo. Pošto je do tad već stigla i policija i otvorila Štrand, i mi smo ušli, a ono odsečen most, neki automobili stoje, oni koji nisu pali u vodu, a jedan čovek maše sa nekom baterijom jer ne zna kako da siđe… Dok smo mi to gledali pala je i druga bomba u drugi pilon. E onda smo se u panici razbežali, nismo znali hoće li još gađati i gde. Posle smo se i zezali, jer kad je prva bomba pala neki su pod sto odleteli. Al to je nomalno, mahinalno, ne razmišlja čovek u takvim situacijama.
Olga: Ja se sećam jednog prvog maja. Dogovorilo se društvo da dođemo na slavlje, kako bi obeležili i taj praznik rada i otvaranje Štranda. Ali kao za inat tako je bilo hladno, tako je pljuštala kiša da je to bilo strašno. I niko živi nije došao do nas osmoro. Međutim mi smo rešili da nam to ne pokvari planove pa smo tu ispred kabine seli, postavili suncobrane da nas štite, i smejali smo se i šalili satima, nede do šest popodne a od ujutru. I niko se nije razboleo, niko nije pokisao. Baš mi je ostalo to u sećanju.
Milan: Upravo sam se setio još jedne interesantne priče koja nema veze sa mnom ali je za Štrand vezana. Naime, ima uvek ljudi koji vole da se kupaju rano. Ali imali smo jednog koji se kupao i zimi čak. To je bio pokojni Antal koji je dolazio ovde i tokom zimskih meseci. On bi tako preko leda koji je bio pri obali došao do otvora negde, ušao u Dunav i plivao. A pošto je imao problema sa srcem jednom ili dva puta je dolazilo i medicinsko osoblje da ga prekontroliše, međutim njemu ništa nije bilo. Ali šta ti je sudbina, jedne godine je ušao u vodu i više nije izašao. Nije bila zima u pitanju, a našli su ga kod Beške. Tako da svašta tu ima.
Koliko se promenio Štrand u odnosu na vreme kada ste tek počeli da ga posećujete?
Milan: Pa šta znam, po meni se nije mnogo promenio u odnosu na vreme kada sam ja počeo da dolazim, ajde da kažemo u rasponu od 50 poslednjih godina. Promenio se utoliko što su mnogo više kafića izgradili i što su dodali dosta kabina. Ništa drugo, ništa veliko. Sada eto ima travnjaka, a ranije je bio pesak. Ali otkad ja dolazim travnjak postoji i sve je uređeno i u ovom zelenilu kao i sada.
Olga: U suštini osnovna stvar je što Grad ima sve veći broj stanovnika, mnogi su počeli da dolaze na Štrand, zavoleli Dunav, i sad već postaje tesno. Treba ga negde proširiti. Ne znam na koju stranu, ali bi bilo dobro. Levo prema Bećarcu ne može jer je tu jedriličarski klub, a tamo su i izvorišta i tu nema šanse. Ali prema Ribarcu bi možda moglo, da sastave Dunavac.
Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.
Autor: Marija Milošević
Foto: Marija Milošević/Privatna arhiva
