U zemlju biciklova, klompi, lala i kanala, mladu Novosađanku Jelenu Pjevač dovela je nauka, tačnije stipendija za master studije iz oblasti molekularne biologije, ali i nada da je, ugrabivši šansu sa usavršavanjem, napravila ključan korak ka životu o kom je sanjala. Danas, nakon pet godina samostalnog života, i niza profesionalnih i ličnih izazova na koje je koračajući ulicama Holandije nailazila, Jelena se osvrće i priseća momenta kada je njen život dobio obrt, objašnjava zašto je ova zemlja svet u malom, i ističe po čemu se tamošnji život razlikuje od onog koji mi poznajemo.
Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
Otišla sam iz Srbije pre više od pet godina zbog prilike koja se ne propušta. Još kao student molekularne biologije saznala sam od kolega da postoji jedinstven program u Holandiji koji mladim ljudima omogućava profesionalno usavršavanje i pripremu za sve nove izazove koji ih čekaju u radu u industriji. Prijavila sam se i posle tri kruga intervjua i testova prošla sam u uži krug. Dobila sam stipendiju za master studije i ugovor da nakon završenih studija počnem da radim u jednoj holandskoj kompaniji.
Čime se baviš i da li zemlja u kojoj danas živiš pruža priliku strancima da se usavršavaju i ostvare u svojim profesionalnim aspiracijama?
Trenutno radim kao naučni saradnik u farmaceutskoj kompaniji koja se bavi razvojem vakcina. Holandija je jedna od zemalja sa najvećim mogućnostima za usavršavanje na polju nauke. S obzirom na to da su sve kompanije multinacionalne, nema razlike odakle dolaziš i bitne su samo tvoje sposobnosti i tvoji talenti. Veoma se cene ljudi koji žele da se usavršavaju i koji su otvoreni za nova iskustva.
Koliko te je odlazak promenio?
Ako na tren vratim vreme i pokušam sebe da vidim onda i sada, rekla bih da sam se dosta promenila. Čovek u takvim situacijama u životu naglo odraste i shvati zapravo šta sve može i koliko je emotivno jak.
Šta karakteriše mesto u kom živiš i šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
Razmišljala sam kako bih u jednoj rečenici opisala Holandiju i sa sigurnošću mogu reći da je ovo svet u malom. Jednostavno, ovde čovek može pronaći sve što poželi – od tipičnih indijskih svadbi do karipskih festivala, i opet nazad do ispijanja engleskog čaja u popodnevnim časovima. Mogućnost za upoznavanje različitih ljudi i kultura je neograničena i svaki dan se nešto novo nauči.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?
Jedan moj tipičan radni dan počinje vožnjom vozom uz jutarnju kaficu i kroasan do grada u kom se nalazi firma. Zatim slede sati puni interakcije sa ljudima i novih izazova u laboratoriji. Testiranje novih hipoteza i dolaženje do zanimljivih novih otkrića zajedno sa timom ljudi koji su svoj život posvetili nauci donosi naročitu satisfakciju. A kada se radni dan završi, ništa nije lepše nego druženje sa bliskim prijateljima ili šetnja kroz grad.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?
Momenat kada sam stigla u Holandiju nikada neću zaboraviti. Jezik koji mi je bio potpuno stran, život sa nepoznatim ljudima… Jednostavno, sve je bilo tako nestvarno i komplikovano, čak je i odlazak u prodavnicu predstavljao jednu veliku avanturu sa mapama u rukama. Vremenom sve je postalo normalno i poznato. Najteže mi je tada pao rastanak sa porodicom i mojim dragim ljudima. Taj osećaj kada znaš da su svi koji su ti bliski više od 1500 km daleko nije lako prihvatiti i savladati.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
Ono što mi je odmah zapalo za oko kao velika razlika u odnosu na nas je njihov odnos prema hrani. Kao na primer činjenica da se za ručak jedu sendviči i pije mleko. Dani su im vrlo detaljno isplanirani, i ako želiš da popiješ kafu sa nekim to se mora zakazati nekoliko nedelja unapred. Takođe, u većini slučajeva, Holanđani se druže isključivo izvan svojih domova, i samo se najbliži ljudi pozivaju u goste u posebnim prilikama. Ali zato obožavaju velike prozore i svako sa ulice može da se divi zanimljivim dekoracijama njihovih dnevnih soba.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
Često mi prođe kroz glavu misao o kući i životu u Srbiji, ali onda kažem sebi da je sada moj život ovde, da me čeka jos pregršt zanimljivih životnih situacija, i da treba da se radujem tim novim iskustvima.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
Ah, Novi Sad. Najviše mi nedostaju šetnje u toplim letnjim noćima pokraj Dunava i ono bezbrižno ćaskanje sa drugaricama uz kaficu u centru grada. Na svu sreću imam veliki broj dana godišnjeg odmora na raspolaganju, pa se Novom Sadu često vraćam, barem četiri puta godišnje.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili misliš da te definitivno čeka život negde van granica zemlje u kojoj si rođena?
Mislim da većina nas koji smo napustili Srbiju negde potajno u sebi želi da se vrati i sačeka bolje dane ili neku jedinstvenu priliku. Nekako mi je veoma strašno da sebi kažem da me definitivno čeka život negde van granica naše zemlje, ali svako ima svoju sudbinu, pa i ja tako čekam da vidim gde će me moja odvesti.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
